Suze su mi same krenule dok sam gledala tu scenu. Pas je sjedio mirno, ali oči su joj gorjele od brige i nade. Svaki put kad bi se vrata ambulante otvorila, podigla bi glavu, uši bi se uspravile, a rep bi se trznuo, kao da pita: „Je li moje dijete dobro?“
Veterinar je izašao nakon nekog vremena i rekao da je štene imalo sreće — iako je noga bila slomljena, mogla se spasiti. Trebala mu je hitna operacija i nekoliko tjedana oporavka. Majka je skočila na noge, tiho zalajala i priljubila se uz vrata, kao da je razumjela svaku riječ.
Dok smo odlazili, veterinar je rekao nešto što nikada neću zaboraviti:
— „Ljudi često misle da životinje ne razumiju, ali pogledajte ovu majku. Ona je riskirala sve da bi pronašla pomoć. Ljubav je ista — bez obzira na to je li ljudska ili životinjska.“
Tada sam shvatila: ponekad najveće lekcije o ljubavi, hrabrosti i požrtvovanosti ne dolaze od ljudi, nego od bića koja govorom ne vladaju — ali srcem govore najglasnije.
