Fikret Hadžić, poznatiji kao Hadžija, koji je osuđen na 23 godine zatvora zbog trostrukog ubistva i pokušaja ubistva, uskoro izlazi na slobodu – zakazano je za 1. maj 2026. godine. Njegov slučaj i dalje izaziva veliku pažnju javnosti, posebno u Lukavcu, gde se zločin iz 2002. godine i danas smatra jednim od najtežih u poslednjim decenijama u Bosni i Hercegovini.
Hadžija je nedavno govorio o svom izlasku u emisiji „Slučajevi X“ i u intervjuu za Hayat TV, otkrivajući planove za život van zatvorskih zidina. Direktor Kazneno-popravnog zavoda u Zenici, Rusmir Isak, odobrio mu je privremeni izlazak u rodni Lukavac kako bi pribavio lične dokumente, vozačku dozvolu i potvrde potrebne za rad – Hadžija je, naime, obučen za vožnju autobusa i planira da se zaposli u Minhenu.
-
„Planiram da se bacim na posao, zarađujem i uživam kod kuće“, izjavio je, dodajući da već ima sve potrebne papire za nastavak vozačkog posla.
Ipak, najveću težinu njegovog razgovora činile su refleksije o zločinu i posledicama koje je nosio. Tek u zatvoru, tvrdi, shvatio je razmere svojih dela:
-
„Da sam znao šta je zatvor, nikad ovo ne bih uradio. Ode ti 23 godine… Mogao sam raditi, mogao sam živeti… Ali gotovo je.“
-
Jednom rečenicom je sumirao svoja osećanja: „Kasno je sada vikati i kajem se – i ne kajem se.“
Prema njegovim ranijim izjavama, sukob koji je doveo do tragedije počeo je godinama ranije, dok je Hadžić vodio restoran. Tvrdio je da ga je grupa lokalnih muškaraca, među kojima su bila trojica braće, stalno ometala u poslu, a 2001. godine je čak bio izboden u jednom napadu. On tvrdi da je tražio reakciju institucija, ali je nikada nije dobio.
Zločin se dogodio 1. maja 2002. godine. Hadžić je te večeri u Lukavcu ispred prodavnice ugledao četvoricu muškaraca koje je smatrao odgovornim za svoje patnje. Sa sobom je imao prepravljenu pušku i, prema njegovim rečima:
-
„Oni povikaše: ‘Nemoj Hadžija, nećemo te više dirati!’ Kažem im: ‘Pa i nećete!’ Tu ih ubijem. Život su mi upropastili.“
Trojica muškaraca su poginula, dok je četvrti preživeo i uspeo da pobegne. Hadžić je priznao da je delovao planirano i da je „čekao godinu dana“, svestan da je njegov izbor odveo i njega i druge u nepovrat.
Decenijama nakon događaja, Hadžija je izazivao brojne polemike, a komentari na društvenim mrežama često su bili podeljeni – većina je tvrdila da nije trebalo da bude osuđen. Njegov izlazak na slobodu ponovo pokreće pitanja o pravdi, odgovornosti i posledicama nasilja.
