Starica se srušila nasred prodavnice, ali niko nije ni pokušao da joj pomogne. Puzala je prema izlazu, nadajući se da će nekako stići kući — sve dok se nije dogodilo nešto neočekivano 😢😱
Devedesetogodišnja baka ušla je polako u prodavnicu, čvrsto držeći svoj stari drveni štap. Svaki korak bio je bolan i težak; noge su joj drhtale, a leđa bridjela od bola. Ipak, morala je kupiti osnovne namirnice — navikla je da se snalazi sama, bez obzira na godine i usamljenost.
Kretala se pažljivo među policama, proučavajući cijene. Sivi pramenovi virili su ispod kariranog šalčića. Uzela je hljeb, ali ga je odmah vratila kad je vidjela cijenu. Pogledala je puter, okrenula ambalažu i samo duboko uzdahnula.
Sve joj je izgledalo preskupo. U posljednje vrijeme novac joj nije bio dovoljan ni za ono najosnovnije.
Prodavnica je bila puna ljudi — svi su žurili, pričali, gledali u telefone. Niko nije primjećivao staricu koja se s mukom kretala između rafova. Kad je stigla gotovo do kraja prolaza, iznenada je posrnula. Oštar bol prožeo joj je nogu i pala je na hladne pločice.
— Jao, boli… — jeknula je i ispustila štap.
Nekolicina ljudi se okrenula, ali niko nije prišao. Jedni su slegli ramenima, drugi se pravili da ne vide. Žena kraj polica nastavila je birati jogurte, muškarac na kasi skrenuo je pogled.
Starica je pokušala da ustane, ali noge je nisu slušale. Drhtavim rukama dohvatila je štap i pokušala se osloniti, no ponovo je pala. Pogledala je oko sebe, očima punim suza, pružila ruku tražeći pomoć — ali niko nije reagovao. Jedan mladić je čak izvadio telefon i počeo da snima, zabavljajući se prizorom.
Baka je tada, jecajući, počela puzati ka izlazu. Jednom rukom držala se za štap, drugom se oslanjala na hladan pod. Zvukovi prodavnice odjednom su utihnuli; čulo se samo njeno teško disanje i tihi uzdasi bola. Svaki pokret bio je mučan, ali nije odustajala. Samo je željela stići kući.
Ljudi su se sklanjali, ali niko nije pružio ruku. U njihovim pogledima vidjela se mješavina nelagode i ravnodušnosti. Svi su mislili isto: „To nije moj problem.“
A onda se dogodilo nešto što je sve ostavilo bez riječi 😨😢
Mala djevojčica, možda petogodišnja, prišla je starici. U rukama je držala plišanog medu. Nježno se sagnula i tiho upitala:
— Bako, boli li vas? Gdje su vam djeca?
Starica je podigla pogled i, kroz suze, nasmiješila se tom malom anđelu. Djevojčica joj je pružila ručicu, pokušavajući da joj pomogne da ustane.
Njena majka, vidjevši to, odmah je pritrčala. Pomogla je starici da sjedne na klupu i pozvala hitnu pomoć. Dok su čekale medicinare, djevojčica je držala bakin dlan i šaptala:
— Ne bojte se, sve će biti dobro.
Kada je ambulantno vozilo stiglo i odvezlo baku, u prodavnici je zavladao muk. Ljudi koji su do maloprije okretali glavu sada nisu mogli pogledati jedni druge u oči.
Samo jedno malo dijete pokazalo je šta znači prava ljudskost.
Nije prošla pored, nije se uplašila, nije se pravila da ne vidi. Tog dana, upravo ona — malena djevojčica s plišanim medom — bila je jedina osoba u prodavnici koja je imala dušu.
