Baka Stana je živela tiho i skromno, u kući koja je škripala na svaki vetar. Njena jedina dragocenost bila je mala limena kutija sakrivena na dnu starog ormara — u njoj je čuvala novac za svoju sahranu. „Da ne budem nikome na teretu”, govorila je.
Preko puta nje živeo je Milan, vredan čovek koji se borio da prehrani troje dece. Posle gubitka posla nagomilali su se dugovi, a tog jutra ispred njegove kuće pojavila su se kola elektrodistribucije. Molio je da struju ne isključuju, ali odluka je već bila doneta.
Stana je sve posmatrala sa prozora. Videla je suze, bespomoćnost i decu koja nisu razumela zašto će ostati u mraku.
Tada je otvorila svoju kutiju.
Svaki dinar koji je godinama odvajala za sopstvenu sahranu — odnela je Milanu u ruke.
„Neka deca imaju svetlo“, rekla je samo.
Milan je odbijao da prihvati novac, ali ona je insistirala. Struja je ostala uključena.
Umesto zahvalnosti okoline, Stana je dobila podsmeh. Pričalo se da je „luda“, da je „ostala bez ičega“, da „neće imati ni za sanduk“. Ona je ćutala. Srce joj je bilo mirno, ali zima je postajala sve teža.
Jednog dana, kad je već bila iscrpljena i slaba, zemlja ispred njene kuće zatrese se od buke motora. Velik kamion stao je baš pred njenim nagnutim kapijama.
Komšije su se okupile, ne verujući šta se dešava.
Radnici su iznosili novi šporet, krevet, dušek, frižider, drva za celu zimu… dvorište je u minuti postalo puno života i topline.
„Greška je“, šaputala je Stana. „Ja ovo ne mogu da platim.“
„Nema greške, bako“, rekao je jedan od radnika pružajući joj kovertu. U njoj je bio uredno potpisan ugovor — cela njena sahrana unapred plaćena, sa svim što je oduvek želela, do poslednjeg detalja.
A onda su joj objasnili:
Jedan od radnika koji je tog dana isključivao struju video je kako daje ušteđevinu da zaštiti komšijinu decu. Pričao je o tome svom poslodavcu — vlasniku firme — koji je odlučio da joj vrati dobrotu stostruko.
„Žena koja daje sve, i kada nema ništa, zaslužuje da živi dostojanstveno“, poručio je.
Milan je dotrčao prvi, zagrlio je i zaplakao:
„Rekao sam ti da dobrota nikad ne propada.“
Komšije koje su je osuđivale spuštale su poglede. Tog dana shvatili su ono što je Stana znala celog života — da se dobrota nikad ne istroši, nego uvek pronađe put da se vrati.
Te zime, njena kuća bila je najtoplija u selu.
Živela je još deset lepih godina — u svetlosti koju je sama zapalila tuđim detetom.
A oni koji su je nekada ismevali, i danas pričaju o njoj kao o ženi koja je dokazala da onaj ko daje — nikada ne ostaje prazan.
