Susedke su često govorile Verki: „Ne vucaj dete po ulicama!“ Ali Verka, žena bez muža, bez papira i bez plana, nikada nije slušala upozorenja. Od koga je ostala trudna, ni sama nije znala ili je tako tvrdila. Njena ćerka Maša rođena je prerano, krhka i slabunjava, gotovo prozirna u svetu koji je nije čuvao. Ipak, rasla je divlje, kao poljska trava, prikrivajući svoju mršavost i podočnjake pod slatkom, kovrdžavom pojavom.
Maša je nosila ono što bi joj Verka mogla obezbediti – stare pantalone, izlizane cipele i skijaške kapice. Verka je koristila stare, tupe makaze kako bi ošišala kosu, koja je zbog toga ostajala raščupana. Maša je tako ličila na lagan, pufnasti oblak koji se svaki čas mogao raspršiti. Njihov svakodnevni život vrteo se oko stanice: kartonska kutija, stepenik i Majka koja odlazi – to je bio Mašin dnevni raspored. Vozovi su stajali dugo, putnici dolazili i odlazili, a Maša je sedela pored perona, kao kamenčić na ivici sveta.
Jednog dana, čovek je primetio Mašu i dao joj novčanicu, rekavši Verki: „Kupi detetu da jede, majko.“ Taj trenutak otvorio je Verki oči – dete može doneti više sažaljenja, a time i više pomoći. Od tada, Maša je sedela kraj stepenika i kartonske kutije, a ponekad su prolaznici bacali novčiće u njenu kutiju.
Trgovkinje na stanici posmatrale su Verku sa mešavinom krivice i gađenja, ali su je istovremeno hranile onoliko koliko su mogle. Najviše je Mašu podržavala baba Nastja, koja je donela mesne piroške i na taj način pomogla detetu da ojača. Iako je Maša često bila bolesna, polako je živnula, a plava vatra se upalila u njenim očima.
U tom periodu pojavila se Belka, mala bela kuja bez jasnog porekla. Priviknula se na Mašu, prihvatajući njene mrvice hrane i pružajući joj toplinu i sigurnost. Belka je postala Mašina saputnica, delila je sa njom sve, od piroški do kotleta. Njihovo prijateljstvo donosilo je radost i sigurnost u težak svakodnevni život.
Belka je ubrzo naučila da „prosi“ – sedela je uspravno, sklapala prednje šape i privlačila pažnju prolaznika. Kutica je počela da bude punija, a Verka je shvatila koliko je prisustvo psa pomoglo. Jednog dana Belka je donela crvenu loptu. Maša nikada nije imala igračku, pa je novi predmet izazvao pravi oduševljenje. Igra sa Belkom donela je smeh i radost koji su nadjačali tugu stanice.
Jednog popodneva lopta je nestala. Belka je pretraživala stanicu, a Maša je plakala. Tada se pojavio muškarac u sivom sa sportskom torbom i loptom u ruci. Kada je pokušao da uzme loptu, Belka je režala i branila Mašu. Muškarac je loptu sakrio i odmakao, ali Verka je tada istrčala, suočavajući se sa opasnošću. U borbi je došlo do ubodne rane – Verka je preminula na licu mesta.
Nakon tragedije, baba Nastja preuzela je Mašu i Belku, pružajući im privremeni dom i hranu. Načelnik stanice pomogao je da se Maša smesti kod Verkinog rođaka, Aleksa, koji je uzeo devojčicu i psa, svestan da jedno bez drugog ne može.
Maša je nastavila život, uz Belku kao stalnog saputnika. Godinama kasnije, devojčica je postala prvakinja, a Belka i dalje nosi „lopte“ života, ponekad prave, ponekad od lišća. Ova priča pokazuje kako hrabrost i ljubav mogu preživeti u okruženju koje često ignorira slabije, i kako činovi običnih ljudi i životinja oblikuju sudbine.
Pouka priče je jasna: ljubav, hrabrost i odanost ne mere se titulama ili etiketama. Pas može prepoznati opasnost pre nego odrasli, a ljudska hrabrost često se rađa iz trenutaka kada ne postoji vremena za razmišljanje. Malena stanica, naizgled obična, postala je mesto gde se rodila trajna veza između deteta i psa, hrabrost prevazilazi strah, a pravda i dobri ljudi ostaju upamćeni.
