Jamesov otac je preminuo, a dan sahrane bio je ispunjen tugom i tišinom. Vrpce žalosti, miris cvijeća i tiho šaputanje susjeda stvorili su atmosferu tuge i gubitka. Za Jamesovu porodicu, ovaj dan nije značio samo rastanak, već i kraj jedne važne životne epohe.
Dok je majka sjedila pored lijesa, ukočena od bola, James je čvrsto držao njenu ruku, prisjećajući se dragocjenih trenutaka s ocem — vožnje bicikla, strogih, ali ljubavnih opomena i ponosnih reči “Ti si moja stijena.”
Tokom sahrane, dok su svi slušali svećenikove riječi i tugovali, dvoranom je odjeknulo škripanje vrata. Ušao je nepoznati muškarac, visok i sa crtama lica vrlo sličnim pokojniku, koji je hrabro izjavio:
„Izvinite što prekidam, ali moram reći istinu – ja sam njegov pravi sin.“
U početku je vladala zbunjenost, a zatim se šapat proširio. Jamesova majka je pobijedela, dok su njeni prsti drhtali. James je bio šokiran.
„Došlo je do greške…“ šapnula je majka, ali muškarac je izvadio fascikl s dokumentima, pismima i starim fotografijama na kojima je njegov otac grlio ženu i pored njih stajao mali dječak identičan muškarcu.
„On je bio moj otac, ali nikada me nije mogao zvati ‘tata’, jer je imao drugu porodicu. Sada sam ovde da se oprostim,“ rekao je.
Tišina je postala neprijatna, dok su prisutni razmenjivali poglede. James je pogledao fotografiju i osetio kako se njegov svet ruši — čovek kojeg je smatrao idealom skrivao je veliku tajnu.
Kod kuće, u očevoj radnoj sobi, James je pronašao ladicu sa novčanim transferima, pismima i još fotografija koje su potvrdile postojanje druge porodice.
Njegov život se podelio na pre i posle ovog saznanja. Najteže mu je bilo shvatiti šta je gore — gubitak oca ili saznanje o njegovoj tajni.
Njegova majka je tiho rekla kraj prozora: „Znala sam da nešto skriva, ali nisam očekivala ovako nešto.“
James je shvatio da smrt ponekad ne donosi kraj, već otvara novo, teško poglavlje. Istina o bliskima često dolazi prekasno da bi se postavila pitanja.
