Soba je mirisala na bolest i tišinu. Goran je sedeo pored kreveta svoje supruge Jelene, držeći je za ruku. Bila je hladna, tanka kao papir. Dvadeset godina delili su život, a sada ju je gledao kako nestaje, poražena od bolesti koju lekari nisu mogli da zaustave.
Njihov brak bio je ispunjen ljubavlju, ali i jednom tugom o kojoj se nije govorilo – nisu mogli da imaju dece. Godinama su pokušavali, pa odustali, pomireni sa sudbinom. Sve dok se, pre deset godina, nije dogodilo ono što su zvali čudom. Jelena je ostala trudna.
Rođenje njihovog sina Luke unelo je svetlost u njihove živote. Goran ga je obožavao – bio mu je slika i prilika, isti osmeh, ista plava kosa. Luka je postao centar njegovog sveta. Jelena se, nakon porođaja, promenila; bila je tiša, zamišljenija, ali Goran je to pripisivao njenoj osetljivoj prirodi. Nikada nije posumnjao u nju.
Sada, dok je Jelena ležala na samrti, Goran je osećao samo tugu i zahvalnost što su imali Luku. Dečak, sada desetogodišnjak, bio je kod komšija. Nije želeo da vidi majku u takvom stanju.
Jelena je otvorila oči. Pogled joj je bio mutan, ali je pronašla njega. Stisnula mu je ruku.
„Gorane…“
„Tu sam, ljubavi. Samo se odmori.“
„Ne… moram ti reći… istinu.“
Goran se ukočio. „Kakvu istinu?“
„Luka…“ Šapat joj je bio jedva čujan. „On… nije…“
„Šta nije?“ upitao je, glasom punim straha.
„Nije tvoj.“
Reči su mu presekle dah. Nije njegov? Luka? Njegov sin?
„Lagiš“, promucao je. „Ne znaš šta govoriš.“
Ali Jelena je odmahivala glavom. „Oprosti… bila sam slaba… uplašena… pre nego što smo se ti i ja venčali…“ Glas joj se izgubio u kašlju.
„Ko?“ viknuo je Goran, tresući je. „Ko je njegov otac?“
Pokušala je da izgovori ime. „Njegov pravi otac je…“
Ali više nije stigla. Ruka joj je klonula, a aparat kraj kreveta ispustio je dugi, ravni ton.
Goran je ostao pored njenog tela, držeći je za ruku dok je tišina ispunjavala sobu. Umrla je, a s njom i odgovor koji bi mu doneo mir.
Dani posle sahrane prolazili su kao u magli. Primao je saučešća, tešio Luku, ali iznutra je bio prazan. Svaki put kad bi pogledao sina, osećao je bol i sumnju. Da li uopšte gleda svoje dete? Čije oči i osmeh vidi?
Sumnja ga je razjedala. Prevrtao je po sećanjima – Jeleninu tugu, njene nagle promene raspoloženja, česte posete njenog brata Petra. Ta pomisao bila je toliko užasna da ju je odmah odbacio.
Prošle su godine. Luka je rastao, a Goran je postajao sve tiši, hladniji. Nije mogao da se pomiri s neznanjem. Jednog dana, dok je sređivao podrum, pronašao je staru drvenu kutiju s Jeleninim stvarima. Unutra su bila pisma – strastvena, nežna, ali i bolna. Pisana muškim rukopisom. Bez potpisa.
Jedno pismo, napisano nekoliko meseci nakon njihovog venčanja, ledilo je krv u žilama:
„Jelena, Video sam te juče. Sa njim. I sa detetom. Znam da je moj. Ima moje oči. Kako si mogla? Da mi ga uzmeš? Nikada ti neću oprostiti. P.“
P. Petar. Njen brat.
Goran je pao na kolena. Sve se uklopilo — Jelenina tišina, njeni pogledi, stalno prisustvo njenog brata. Njihov sin. Njegov Luka. Bio je plod neizrecivog greha.
Sedeo je dugo u mraku podruma, držeći pisma. Znao je istinu, ali mu nije donela olakšanje. Samo bol. Da li da kaže Luki? Da mu sruši svet? Ili da ćuti i čuva ga od svega toga?
Čuo je dečakov glas kako ga doziva s gornjeg sprata. Ustao je, vratio pisma u kutiju i zaključao je. Neke istine, pomislio je, ne treba da ugledaju svetlo dana.
Izašao je iz podruma i zagrlio Luku. Po prvi put posle mnogo godina, bez sumnje. Shvatio je da otac nije onaj koji daje krv, već onaj koji voli bezuslovno.
Luka jeste bio njegov sin.
Po srcu, ako ne po krvi.
I to je bila jedina istina koja je zaista vredela.
