Roman je imao ritam života koji se retko menjao — uvek se vraćao kući kasno, kada grad utone u tišinu. Tog dana, međutim, poslovni sastanak u Kijevu završio se ranije, pa je odlučio da iznenada dođe kući, bez najave.
Kada je otvorio vrata stana, prizor u dnevnoj sobi ga je zaustavio. Na kolenima je bila mlada žena, Ana, brišući pod, dok je pored nje stajao njegov četvorogodišnji sin Petar, držeći krpu u ruci i pokušavajući da pomogne.
— „Teta Ana, mogu da obrišem ovde?“ — pitao je veselo.
— „Spokojno, Petre. Već si mnogo pomogao. Sedi da se odmoriš.“ — odgovorila je Ana nežno.
Rroman je stajao u tišini i primetio osmeh svog sina, iskren i lagan, ali i Aninu toplinu i pažnju. U tom trenutku shvatio je koliko je ta svakodnevna, tiha posvećenost vredna.
— „Tata! Došao si ranije!“ — Petar je uskliknuo s radošću.
Kasnije, dok je Petar odmarao, Ana mu je ispričala da već šest meseci posvećuje svaki slobodan trenutak vežbama sa Petrom, podstičući ga i dajući mu samopouzdanje, bez očekivanja priznanja ili nagrade.
— „Zašto niste u zdravstvenoj zaštiti?“ — upitao je Rroman.
— „Nemam formalno obrazovanje. Sve sam naučila uz brata. Ali volim da pomažem. Posebno Petru.“ — rekla je iskreno.
Te večeri, dok je gledao Anu i sina kako se smeju i zajednički dovršavaju svoje male zadatke, Rroman je shvatio pravu vrednost — u ljudima koji tiho i svakodnevno čine život boljim.
— „Teta Ana je najbolja na svetu!“ — povikao je Petar, potvrđujući snagu tihe posvećenosti koja ne traži priznanje.
