Sedam dana. Sedam beskrajno dugih dana. Moj muž, Ivan, ležao je u komi, a ja sam danima sedila kraj njegovog kreveta, slomljena od tuge i krivice koja mi je gušila svaki dah.
„Molim te, probudi se,“ šaputala sam, stežući njegovu hladnu, nepomičnu ruku. Lekari su tvrdili da me možda čuje, da je sluh poslednje što ode. Zato sam govorila. Satima. Molila ga za oproštaj. Priznavala svoje greške.
Naš poslednji razgovor odjekivao mi je u mislima — prepirka, optužba za prevaru, rečenica o razvodu. A onda njegov pad. Insult. I od tog trenutka, živela sam u uverenju da sam ja krivac za sve.
Dolazila sam svakog dana. Dok su aparati pištali, ja sam mu pričala o našem životu, o bolu i kajanju. Ponekad bih se zaklela da sam videla kako mu se prsti pomeraju, i ta sićušna nada bila je dovoljna da preživim još jedan dan.
Jedne večeri, dok sam izlazila iz sobe, čula sam tihi glas iz dečijeg odeljenja. „Teta, zašto stalno plačete?“
Okrenula sam se. Na hodniku je sedela mala devojčica sa pletenicama – Lila. „Tužna sam, dušo. Moj muž spava.“
„Ne spava,“ rekla je mirno. „Videla sam ga. On ustaje kad vi odete.“
Zaledila sam se. „Šta to pričaš, Lila?“
„Kad vi odete liftom, on izađe iz sobe. Priča sa jednom tetom. Nije ona što plače – druga. Ona ga čeka.“
Te noći nisam mogla da zaspim. U glavi mi je odjekivalo Lilino „on nije spavač“. Sledećeg dana sam otišla ranije. Umesto da uđem u njegovu sobu, sakrila sam se u servisni hodnik i čekala.
Sat kasnije, vrata su se otvorila. Ivan je stajao. Hodao. Disao bez pomoći aparata. Izgledao je zdravo. Nasmejao se ženi koja je upravo ušla – mladoj, plavoj, nepoznatoj.
Gledala sam ih. Kako se drže za ruke. Kako se smeju. I u tom trenutku, sva moja krivica pretvorila se u hladan bes.
Izvukla sam telefon. Snimila sve. Njega, nju, sestru koja se pretvarala da ništa ne vidi. Svaka fotografija bila je dokaz – Ivan nije bio bolestan. Bio je manipulator.
Kasnije sam saznala i ostatak istine. Njegov prijatelj, doktor Zoran, pomogao mu je da inscenira „komu“. Lagali su me zajedno. Sedativi, lažni rezultati, odglumljena nemoć – sve kako bih se osećala krivom i ostala uz njega.
Nisam napravila scenu. Otišla sam pravo kod uprave bolnice i prijavila sve. Suočeni s dokazima, Zoran je priznao. Ivan je izgubio sve – lažnu bolest, prijatelje, posao, ugled.
Kad smo se poslednji put sreli u advokatskoj kancelariji, pokušao je da me ubedi da je to uradio „iz ljubavi“.
„Želeo sam da vidiš koliko ti značim.“
„Volela sam čoveka koji umire,“ rekla sam mu mirno. „Ali nikada ne bih volela onog koji izmišlja smrt da bi me kaznio.“
Razvod je bio brz. Iz kancelarije sam izašla lagano, kao da sam prvi put posle mnogo godina prodisala.
Ironično, jedina koja je videla istinu bila je mala Lila – dete koje je kroz prozor videlo ono što odrasli nisu hteli.
Tada sam shvatila: ljubav me je slomila, ali istina me je oslobodila. Sloboda je počela onog trenutka kada sam prestala da plačem za čovekom koji to nije zaslužio.
