Sahrana mog muža Ernesta bila je najtiši dan mog života. Dok sam stajala pored sveže iskopane zemlje koja je trebalo da proguta četrdeset dve godine mog postojanja, telefon mi je zavibrirao. Poruka s nepoznatog broja sledila mi je krv u žilama.
„Živ sam. To nisam ja u sanduku.“
Ruke su mi se tresle dok sam otkucavala odgovor:
„Ko si ti?“
Stiglo je kratko:
„Ne mogu da kažem. Posmatraju. Ne veruj našim sinovima.“
Podigla sam pogled prema Čarlsu i Henriju, svojim sinovima. Stajali su kraj kovčega, mirni, gotovo previše smireni. Njihove suze bile su kao izvežbana predstava. U meni se probudio užas.
Ernest i ja smo zajedno prošli sve — siromaštvo, borbe, radost rađanja naše dece. Bio je to život skroman, ali ispunjen ljubavlju. Onda su sinovi odrasli, otišli u grad, stekli bogatstvo i izgubili ono što nas je nekad spajalo. Njihove posete postale su hladne, razgovori ispunjeni planovima i proračunima.
Jednog utorka, pozvali su me iz bolnice. Ernest je imao „nesreću u radionici“. Kad sam stigla, sinovi su već bili tamo. Rekli su da je došlo do eksplozije mašine. Moj muž je ležao nepomičan, priključen na aparate. U jednom trenutku, osetila sam kako mi stiska ruku. Živ je, pomislila sam.
Tri dana kasnije, lekari su rekli da nema nade. Čarls je insistirao da se isključe aparati. „Tata ne bi želeo da živi ovako“, rekao je. Nisam pristala. Dva dana kasnije, Ernest je „preminuo“.
Sahrana je bila kratka i bez topline. Sinovi su sve obavili sa čudnom efikasnošću. A onda — poruka. „Ne veruj našim sinovima.“
Te noći, nova poruka:
„Proveri bankovni račun. Vidi ko je podizao novac.“
U banci su mi rekli da je Ernest lično dolazio više puta i podizao velike sume. Jednom je bio s njim — Čarls.
Sledeća poruka bila je još strašnija:
„Osiguranje je bila njihova ideja. Ubedili su ga da poveća polisu. Bila je to zamka.“
U Ernestovoj radionici, koja je navodno eksplodirala, nije bilo tragova požara. U stolu sam pronašla pismo njegovom rukom:
„Ako ovo čitaš, Margo, znači da mi se nešto dogodilo. Čarls i Henri previše su zainteresovani za novac. Ako mi se išta desi, ne veruj nikome, čak ni njima.“
Kada sam u policiji tražila izveštaj o eksploziji, narednik me je zbunjeno pogledao.
„Gospođo, nema nikakve eksplozije. Vaš muž je preminuo od trovanja metanolom.“
Sve se srušilo. Moji sinovi su ga ubili.
Poruke su me nastavile voditi:
„Ne uzimaj ništa što ti donesu. Planiraju i tebe da otruju.“
Čarls i Henri su dolazili, pokušavali da me ubede da sam izgubila razum. Želeli su da me pošalju u dom kako bi preuzeli sve.
Onda — poslednja poruka:
„Ja sam Stiven Kalahan, privatni istražitelj. Ernest me je unajmio pre tri nedelje. Imam dokaz da su ga otrovali. Sutra u 15:00 u ‘Korner Kafeu’.“
U kafiću, Stiven mi je pustio snimke. Ernestov glas — i zatim glasovi mojih sinova, hladni i proračunati.
„Starac počinje da sumnja. Već imam metanol. Posle njega, rešavamo se i mame. Biće to samoubistvo iz tuge.“
Sve se pretvorilo u led.
Sutradan su uhapšeni. Snimci su postali ključni dokaz. Na suđenju sam rekla samo jedno:
„Odgajila sam ih s ljubavlju. Nikada nisam pomislila da će ta ljubav postati razlog za ubistvo njihovog oca.“
Proglašeni su krivima. Doživotni zatvor.
Novac od osiguranja donirala sam fondaciji za žrtve porodičnih zločina. Nedelju dana kasnije stiglo je pismo od Čarlsa:
„Mama, žao mi je. Novac nas je zaslepio. Uništili smo porodicu. Ne mogu da živim s tim.“
Sutradan je oduzeo sebi život. Henri je završio na psihijatriji.
Danas, Ernestova radionica je vrt pun cveća. Svake nedelje mu nosim buket i šapućem ono što nisam stigla da kažem:
„Pravda je došla, ljubavi. Ali bez tebe, pobeda je prazna.“
