Vazduh u dnevnoj sobi mog dede Vuka bio je gust od tišine i licemerja. Sahrana je tek prošla, a mi, njegova porodica, već smo sedeli na kožnim garniturama, čekajući advokata da pročita testament. Niko nije plakao. Svi smo gledali jedni druge preko čaša skupog viskija, kao da merimo ko će dobiti najveći deo kolača. Moj otac je već pravio planove za proširenje firme. Tetka je bacala pogled na dedine umetnine. Ja, njegov unuk Stefan, zamišljao sam sebe za volanom novog sportskog automobila.
Kada je advokat napokon stigao, otvorio je kovertu i počeo da čita monotono, službenim tonom. Moj otac je dobio dedin stari ručni sat. Tetka je nasledila nakit. Meni i braći pripale su male sume novca. Svi smo jedva čekali da čujemo ono najvažnije.
Advokat je zastao, pa pročitao:
„Što se tiče glavne imovine — kompanije ‘Vuk Promet’, vile na Brezovoj ulici i svih sredstava na računima — sve ostavljam gospođici Ani Kovač, u znak zahvalnosti za njenu dobrotu i prijateljstvo.“
U prostoriji je zavladao muk, pa eksplozija besa.
„Ko je, zaboga, Ana Kovač?!“ viknuo je moj otac.
„Sigurno neka sponzoruša!“ dodala je tetka, pocrvenevši od gneva.
Svi smo se složili da je reč o prevari i odlučili da je pronađemo.
Našli smo je brzo — u skromnom, iznajmljenom stanu na drugom kraju grada. Kad smo upali unutra, mlada devojka, jedva dvadesetpetogodišnjakinja, ustuknula je preplašeno. Bila je bleda, jednostavno obučena.
„Vi ste Ana?“ zagrmeo je moj otac. „Šta ste uradili s mojim ocem?“
„Ništa…“ šapnula je. „Brinula sam o njemu. Bio je dobar čovek. Nikad nisam tražila ništa zauzvrat.“
U tom trenutku pojavio se advokat, kao da je znao da ćemo doći.
„Gospodin Vuk je predvideo ovo“, rekao je mirno, vadeći manju kovertu. „Zamolio me je da je otvorim ako budete osporavali testament.“
Vratili smo se u vilu, a advokat je počeo da čita dedino pismo:
„Draga moja deco i unuci,
Ako slušate ovo, znači da ste uradili upravo ono što sam očekivao. Pokazali ste da vas ne zanima moj život, već moj novac. Niste me posećivali, niste me zvali. Zato ništa od onoga što sam stvorio nije vaše.“
Nastavio je tišim tonom:
„Pre četrdeset godina voleo sam ženu po imenu Ljiljana. Vaša baka bila mi je verna supruga, ali Ljiljana je bila moja prava ljubav. Razdvojili su nas jer sam bio siromašan. Oženio sam se, obogatio, ali nju nikada nisam zaboravio. Kad sam pokušao da je pronađem, bilo je prekasno — umrla je, sama i bez ičega.“
Advokat je podigao pogled.
„Ali ostavila je ćerku. I ta ćerka ima unuku. Godinama sam tražio tu devojku. Kada sam je pronašao, živeo je skromno, ali s dobrotom u srcu. Zaposlio sam je kao negovateljicu da je upoznam. U njoj sam prepoznao Ljiljanu. Ana Kovač nije moja negovateljica — ona je unuka žene koju sam jedino voleo. Moja prava naslednica.“
Sedeli smo skamenjeni. Nismo izgubili samo nasledstvo — izgubili smo priliku da upoznamo čoveka koji nam je bio otac i deda. Ceo život smo ga smatrali izvorom novca, a on je čuvao tajnu veću od bogatstva.
Ana je nasledila sve. A umesto luksuza, prva stvar koju je učinila bila je da osnuje fondaciju „Vuk i Ljiljana“, koja pomaže starijima bez porodice.
Mi smo ostali praznih ruku. I praznih duša.
