Kasno popodne, sunce je pržilo napukli asfalt benzinske pumpe na ivici malog američkog gradića Milston. U vazduhu se mešala toplina benzina i miris pomfrita iz obližnjeg restorana.
Za većinu ljudi, to je bio sasvim običan dan. Ali za Marisu Kol, to će biti trenutak koji nikada neće zaboraviti.
Marisa, 32-godišnja samohrana majka, živela je skromno i borila se iz meseca u mesec. Njena stara plava “kombi” vozila se tresla dok je sipala gorivo na pumpi broj četiri. Iza nje je bio iscrpljujući dvostruki radni dan u lokalnom restoranu. Sve što je želela bilo je da što pre stigne kući, gde ju je čekao njen sin, osmogodišnji Lijam.
Računala je poslednje kovanice – tek toliko da natoči nekoliko litara. Umorna, ali dostojanstvena, nije ni slutila da će se za nekoliko minuta naći u zastrašujućoj situaciji.
Iz prodavnice su izašla trojica muškaraca – glasni, drski i vidno pijani. Pogledom punim podrugljivosti, prišli su joj.
„Hej, lepotice, treba pomoć oko te stare kante?“ – dobacio je jedan.
Marisa je tiho odgovorila: „Ne, hvala, sve je u redu.“
Ali to ih nije zaustavilo. Počeli su da joj se približavaju, smejući se i dobacujući ružne komentare. Jedan je čak nogom udario branik njenog auta, drugi pokušao da dohvati torbu.
„Hajde, ne pravi se fina“, rekao je treći.
Marisa je pokušala da se skloni, srce joj je lupalo. „Molim vas, ostavite me na miru“, izustila je tiho.
Najviši od njih zgrabio joj je ruku: „Ne ignoriši me dok pričam s tobom!“
U tom trenutku, čuo se dubok, udaljen zvuk motora koji je postajao sve jači.
Muškarci su se zbunjeno okrenuli. Sa druge strane puta, u koloni, pojavilo se više od deset motociklista. Sunce se presijavalo na hromiranim delovima dok su se približavali, kao oluja na točkovima.
Na čelu grupe bio je krupan čovek sa sedom bradom i crnim prslukom na kome je pisalo Hell’s Angels. Spustio je naočare i pogledao pravo ka Marisi.
„Gospođo, sve u redu?“ – pitao je mirno, ali tonom koji je odavao autoritet.
Razbojnici su zanemeli. Bajkeri su parkirali motore oko pumpe, stvarajući polukrug oko Marise. Napetost je mogla da se seče nožem.
„N–ništa nije, sve je u redu“, promucao je jedan od muškaraca, povlačeći se korak unazad.
Vođa bajkera ga je pogledao pravo u oči. „Nije mi tako izgledalo.“
Nije morao da kaže ništa više. Za nekoliko sekundi, trojica su se okrenula i pobegla u automobil, ostavljajući trag guma i prašinu iza sebe.
Marisa je ostala stajati, drhteći. Suze su joj krenule niz lice – od olakšanja, ne od straha. Bajkeri su ostali tu još neko vreme, ćutke, kao stražari koji su stigli kad je bilo najpotrebnije.
Vođa joj je prišao: „Sad ste bezbedni, gospođo. Jeste li povređeni?“
„Ne… hvala vam“, šapnula je. „Ne znam šta bih radila da niste došli.“
„Ne zahvaljujte se. Mi samo ne volimo da gledamo kad neko napada slabije,“ rekao je kratko.
Jedan od bajkera primetio je da njen automobil jedva pali. Otvorio je haubu, zategao kabl i dodao malo ulja. Drugi joj je pružio nekoliko novčanica.
„Ne mogu to da uzmem“, rekla je iznenađeno.
„Možete“, odgovorio je vođa. „Nazovite to – uslugom puta.“
Marisa se nasmejala kroz suze. Godinama je naučila da od života ne očekuje mnogo, a pogotovo ne dobrotu od neznanaca. Ali tog dana, oni koji su delovali najgrublje pokazali su se kao ljudi s najvećim srcem.
Vođa se nasmešio: „Vaš sin je srećan dečak. Ima majku koja se ne predaje.“
„Kako znate da imam sina?“ – pitala je.
„Vidim po očima,“ rekao je i stavio joj malu karticu u ruku. „Ako vam ikad zatreba pomoć, pozovite ovaj broj.“
Zatim su uključili motore i otišli u daljinu, ostavljajući iza sebe samo miris benzina i osećaj sigurnosti.
Kasnije te večeri, Marisa je ispričala Lijamu šta se dogodilo.
„Mama, da li su oni bili pravi anđeli?“ – upitao je.
Marisa se nasmešila i odgovorila:
„Možda ne oni sa krilima… ali da, bili su moji anđeli tog dana.“
Od tada, u njenom novčaniku stoji mala kartica sa brojem telefona. Nikada ga nije pozvala, ali svaki put kad čuje tutnjavu motora u daljini – više ne oseća strah.
Samo zahvalnost.
