Njihovu ljubav pamtilo je celo mesto – kažu da su bili “kao stvoreni jedno za drugo”. Odrasli zajedno u malom bosanskom gradiću, Edin i Merima su živeli mladost punu snova, planova i osmeha. Međutim, rat ih je odvojio – a život, kao i često, krenuo drugim putem.
Posle više od tri decenije, dok je Merima vodila miran porodični život u Kragujevcu, dogodilo se nešto što niko nije očekivao.
„Traži te čovek bez ruke… Kaže da te traži godinama“, rekao joj suprug, ne znajući da time najavljuje susret koji će probuditi prošlost.
Ljubav koja je prekinuta ratom
„Bili smo deca kad smo se upoznali. Svi su govorili da smo kao iz filma – i možda smo stvarno tako delovali. Završavali školu zajedno, delili planove, maštali o braku… I onda je došao rat.“
Njegovo ime je bilo Edin. Njeno – Merima. Oboje puni nade, a onda – preko noći – razdvojeni.
„Moji roditelji su odlučili da napustimo zemlju. Nismo stigli ni da se oprostimo. Nisam znala da li je živ.“
Novi život, ali srce pamti staro
Godine su prolazile. Merima se udala u Srbiji, zasnovala porodicu, živela u Kragujevcu. Imala je dom, muža, decu – sve što jedno novo poglavlje donosi. Ali u tišini večeri, kada svi zaspe, vraćala se jedna slika – njih dvoje, mladi, nasmejani, puni snova.
Neočekivani susret
Jednog dana, suprug joj je rekao:
„Na vratima je čovek bez ruke. Kaže da te traži… dugo.“
U tom trenutku, Merima je znala – to je Edin.
„Ruke su mi drhtale. Srce je udaralo kao da će iskočiti. Nisam morala da pitam ništa. Znaš kad znaš.“
Edin je stajao ispred kuće, prepoznatljiv, sa istim pogledom, ali sada bez jedne ruke.
„Nisam želeo da odem s ovog sveta, a da te ne vidim još jednom“, rekao je tiho.
Emocije koje nikada nisu izbledele
Zagrljaj, suze i tišina. Nisu morali ništa da govore. Prošlo je 35 godina, ali ono što su osećali – bilo je i dalje tu. Bez ikakvih očekivanja, bez pitanja „zašto“ ili „šta sad“. Samo prisutnost. Samo „bilo je stvarno, i još uvek je“.
Šta sada?
„Ne znam da li bih se vratila u taj stari život. Imam porodicu, unuke, odgovornost. On je sada sam. Povremeno se čujemo, razmenimo pismo, neku sliku iz mladosti… Sve s poštovanjem, bez narušavanja onoga što imamo danas.“
Ali jedno zna:
„Niko me nikada nije voleo kao Edin. I niko me nikada nije pogledao tim pogledom – onim koji govori bez reči. I to se pamti zauvek.“
Ova priča nije bajka. Niti je kraj, niti je početak. To je priča o životu, o vremenu koje nas menja, ali i o ljubavi koja ostaje zapisana u srcu – bez obzira na sve što dođe posle.
Ako vas je ova ispovest dirnula, zapamtite: nekad je dovoljan samo jedan susret da nas podseti ko smo bili – i koliko smo zapravo voleli.
