U svetu u kome se često sudi po izgledu, Helena Beriman (47) iz Londona odlučila je da skine sve maske – bukvalno i metaforično. Nakon dugogodišnjeg rada u administraciji i jednoličnog života u britanskoj prestonici, pronašla je slobodu na najneobičnijem mestu – kao konobarica u kafiću na nudističkoj plaži na jugoistoku Španije, u blizini poznatog naturističkog kampa.
Od znatiželje do novog posla
Helena priznaje da je na nudističku plažu prvi put kročila isključivo iz ljubavi prema suprugu. On je godinama zagovarao naturizam, a ona je želela da mu ispuni želju. „U početku mi je bilo užasno neprijatno. Imala sam osećaj da me svi gledaju, upoređuju, kritikuju… ali zapravo, desilo se suprotno. Ljudi su neverovatno opušteni. Nikoga nije briga za celulit, bore ili stomak. I baš tada sam shvatila da nudizam oslobađa“, priča Helena.
Ubrzo joj se otvorila i poslovna prilika – prijatelj joj je ponudio da radi u baru koji se nalazi na samoj plaži. Postojao je samo jedan uslov: osoblje mora da se uklopi u filozofiju mesta. Drugim rečima – bez odeće.
„Tacne nosim gola, ispod kecelje“
„Na početku sam oblačila kecelju i ispod imala kupaći, ali ubrzo sam shvatila da se tako izdvajaš. Posle nekoliko dana, rešila sam da potpuno prihvatim pravila. U početku je bilo čudno, ali čim sam osetila da me niko ne gleda kao objekat, već kao osobu, prestala sam da se stidim svog tela“, iskrena je Helena.
Kaže da joj je upravo ovaj posao promenio odnos prema sopstvenom telu. „Naučila sam da ga volim takvo kakvo jeste. Bez filtera, bez šminke, bez grudnjaka. To je ogromna sloboda za svaku ženu.“
Kada se gosti „uzbude“
Naravno, ne ide uvek sve glatko. „Dešava se da neki muškarci, naročito mlađi ili oni koji prvi put dođu, ne uspeju da iskontrolišu svoje telo. Sede sa prekrštenim nogama, kriju se peškirom ili jednostavno legnu na stomak. Nije prijatno, ali to je deo ljudske prirode“, kaže Helena.
Najnezgodniji trenutak desio se kada je jednom gostu donosila hladan espresso:
„Dok sam mu stavljala šoljicu na sto, pogled mi je slučajno pao – i bilo je očigledno da se uzbudio. Samo sam smireno pitala: ‘Mogu li vam doneti dodatni peškir?’ Diskretnost je ključ. Ne treba dramatizovati, ali ni ignorisati ono što svi vide.“
Golotinja nije razvrat
Helena naglašava da su predrasude najveća prepreka za ljude koji nikada nisu probali naturizam. „Većina misli da se radi o seksualnom kampu, a zapravo je potpuno suprotno. Atmosfera je prijateljska, porodična. Dolaze ljudi sa decom, stariji parovi, umetnici, profesori, obični radnici… Ljudi su goli, ali niko ne flertuje. Na nudističkoj plaži gledaju vas u oči, a ne u telo.“
Za nju je ovo iskustvo donelo novu životnu filozofiju: „Prava sloboda dolazi kada se oslobodite i odeće i srama. Kada prestanete da mislite da morate da izgledate savršeno da biste bili prihvaćeni.“
„Moj posao me je naučio da volim sebe“
Iako priznaje da joj posao nije uvek lak – sunca, peska i stalnog pogleda stranaca ima napretek – Helena veruje da nigde ne bi bila srećnija. „Ova plaža me je naučila da moje telo nije neprijatelj, već moj dom. Da sam žena koja može da se oseća lepa i samouverena i gola i obučena. Ako nekome prorade hormoni – pa dobro, i to je ljudski. Samo je važno znati kako se ponašati.“
Na kraju dodaje da bi svakom preporučila da barem jednom u životu skine sve – ne samo odeću, već i strah, stid i komplekse. „Jer kada to uradite, tek tada ste istinski slobodni.“
