Punih petnaest godina, svakog dana tačno u 18 časova, Margaret Šo je ostavljala topli obrok na istoj klupi u Mejplvud parku. Klupa je bila stara, ofarbana u zeleno, i stajala pomalo usamljeno pod krošnjom starog hrasta.
Nikada nije čekala da vidi ko će uzeti hranu. Nikada nije ostavljala poruku. I nikada, nijednoj živoj duši, nije rekla za svoj tihi ritual.
Sve je počelo kao pokušaj da ispuni prazninu nakon što je izgubila supruga. Zvuk kuvanja bio joj je jedini razgovor u praznoj kući. Vremenom, taj čin dobrote postao je njena svakodnevna molitva — skromna, ali iskrena.
Nije bilo važno da li je napolju pljusak, sneg ili letnja žega — obrok je uvek bio tamo. Ponekad supa, ponekad gulaš, a ponekad samo sendvič pažljivo umotan u papirnu kesu.
Grad ju je znao kao “Damu sa klupe”. Niko nije znao njeno pravo ime. Samo deca, koja bi je ponekad vidjela izdaleka, šaptala su o njoj kao o nekom tajanstvenom čuvaru.
Ali te kišne večeri, sve se promijenilo.
Dok je Margaret, sada već u poznim godinama, spuštala posudu sa obrokom, farovi automobila su osvijetlili klupu. Iz elegantnog crnog terenca izašla je žena u teget kostimu i prišla joj s kišobranom u ruci.
— Gospođa Šo? — upitala je tiho.
Margaret se trznula, zbunjena. — Da… da li se poznajemo?
Žena se blago osmjehnula, boreći se sa suzama. — Ja sam Lajla. Prije petnaest godina jela sam obroke koje ste ostavljali ovdje.
Margaret je zadrhtala. — Ti… ti si bila jedna od onih djevojčica?
— Bilo nas je tri, — rekla je Lajla, glasom punim emocija. — Pobegle smo od kuće i krile se blizu ljuljaški. Vaši obroci su nas spasili. Dali su nam snagu da preživimo.
Lajla je iz torbe izvadila elegantnu kovertu i predala je Margaret. — Htele smo da vam se zahvalimo. Onim što ste učinili dali ste nam razlog da verujemo da na svetu još postoji dobrota.
U koverti je bilo pismo i ček. Na vrhu je pisalo:
“Draga gospođo Šo,
Jednom ste nam dali hranu kada nismo imale ništa. Sada mi želimo da damo drugima ono što ste vi dale nama — nadu.
Pokrenule smo Stipendijski fond Margaret Šo za mlade bez doma.
Prva tri stipendista kreću na koledž ove jeseni.
S ljubavlju,
Lajla, Džun i Erin.”
Margaret je podigla pogled, oči su joj bile pune suza. — Vi… vi ste ovo uradile?
— Sve smo uspele, — rekla je Lajla kroz suze. — Džun vodi sklonište, Erin je socijalni radnik, a ja sam advokat. Sve zahvaljujući vama.
Margaret se nasmejala kroz suze. — Advokat, ha? Lepo, dete moje.
Sjele su zajedno na klupu. Kiša je padala, ali nije bilo važno. Smeh i suze su se stapali sa šapatom vetra.
Kada je Lajla otišla, park je ponovo utihnuo. Margaret je još neko vreme sedela, ruke sklopljene oko hladne posude.
Te noći, po prvi put u petnaest godina, nije donela obrok u park.
Ali sledećeg jutra, klupa nije bila prazna.
Na njoj je ležala jedna bela ruža i poruka ispisana urednim rukopisom:
“18:00 živi i dalje.”
