Prošlo je gotovo godinu dana otkako sam sahranio svoju ženu. I dalje mi se činilo da je bol svakim danom sve dublja. Deset godina braka, deset godina zajedničkog života – nestalo je u jednom dahu, ostavljajući prazninu koju ništa nije moglo ispuniti.
Svake nedjelje odlazio sam na groblje. Kupovao sam njeno omiljeno cveće — bele hrizanteme i roze karanfile — i provodio sate pored njenog groba. Pričao sam joj o poslu, o svakodnevici, o malim stvarima koje su nekada činile naš život. Ponekad bih samo ćutao i gledao kamen ispred sebe, zamišljajući njen smeh.
Ali jednog jutra, nešto se promijenilo. Kada sam stigao, pored groba je već bio svež buket — identičan onome koji sam uvek donosio. Pomislio sam da ga je neko iz porodice ostavio. Ipak, niko od njih nije znao ništa. Sledeće nedelje, isti prizor. I one posle nje — opet.
U meni se pojavila nelagodna sumnja, pa zatim i nešto mnogo mračnije — ljubomora. Ljubomora prema ženi koju sam sahranio. Ko je taj koji donosi njeno cveće? Ko je voleo dovoljno da je i posle smrti pamti svake nedelje?
Odlučio sam da saznam. Došao sam ranije, dok je jutro još disalo hladan zrak, i sakrio se iza starog drveta.
Uskoro sam ga ugledao. Mladić, možda dvadesetak godina. U tamnoj jakni, sa buketom u rukama. Položio je cveće, dotakao spomenik i zaplakao. Tiho, iskreno.
Prišao sam mu. „Jeste li je poznavali?“ upitao sam.
Podigao je pogled, a lice mu je bilo neobično poznato. Crte, pogled, način na koji se smeštaj osmehnulo kroz suze…
„Bila mi je majka,“ izgovorio je tiho.
Zanemeo sam. Reči su mi zastale u grlu. „Šta… kako?“
„Rodila me je kad joj je bilo dvadeset. Moj otac je bio njen prvi muž. Nakon razvoda sam ostao s njim. Kasnije je započela novi život — s vama. Retko je pričala o meni. Nije htela da me opterećuje. Htela je da budem srećan.“
Tlo mi se izmaklo pod nogama. Ceo moj život s njom, svaka uspomena, svaka rečenica — sve je dobilo novo značenje.
„Zašto nisi došao na sahranu?“ upitao sam jedva čujno.
„Dolazio sam,“ odgovorio je. „Samo kad vi niste bili tu. Nisam želeo da smetam. Samo sam hteo da joj donesem cveće… i da zna da sam joj oprostio.“
Sedeli smo dugo, jedno pored drugog, ispred njenog groba. Dva čoveka koje je ista žena volela na različite načine. Jedan kao supruga. Drugi kao majka.
I dok je vetar nosio miris hrizantema, obojica smo ćutali. Jer nijedna reč ne može popuniti prazninu koju ostavi istina — kad dođe prekasno.
