U aprilu 2025. godine, dvadesetjednogodišnji Til iz Nemačke vratio se roditeljima nakon sedam godina odsustva, donoseći sa sobom snažnu priču o izdržljivosti, porodičnoj ljubavi i važnosti podrške mladima u kriznim trenucima.
Til je nestao septembra 2017. godine, sa samo 15 godina, bez najave i objašnjenja, ponesavši tek nekoliko stvari sa sobom. Njegovo odsustvo izazvalo je intenzivnu potragu policije i duboku zabrinutost porodice, koja nikada nije izgubila nadu u njegov povratak.
Razlog njegovog bekstva bilo je dugotrajno vršnjačko nasilje tokom školskih dana. Izložen podsmesima zbog fizičkog izgleda i emocionalnom pritisku, Til je izgubio osećaj sigurnosti i poverenja, rekavši: „Samo sam želeo da nestanem, da me niko više ne vidi.“ Tada nije znao kome da se obrati niti kako da potraži pomoć.
Posle napuštanja doma, Til je prvo boravio u Lingenu kod poznanika sa interneta, zatim je proveo godine u teškim uslovima – živeći u Dizeldorfu sa dvojicom beskućnika u napuštenoj hali. Bez kriminalnih aktivnosti, oslanjajući se na međusobnu podršku, kasnije je radio fizičke poslove u Berlinu, ali bez pravne zaštite i osnovnih prava.
Prekretnica je nastupila 2022. godine, kada je njegova priča emitovana u televizijskoj emisiji o nestalim osobama, što mu je dalo podstrek da se vrati kući. U proleće 2025, poslao je poruku ocu, a porodica ga je dočekala s ljubavlju i razumevanjem, bez osude.
Nakon povratka, Til se posvetio obnovi porodičnih odnosa i izgradnji stabilne budućnosti. „Sada sam ovde, cenim mir i podršku. Prvi put osećam da pripadam,“ rekao je.
Ova priča podseća koliko vršnjačko nasilje može duboko uticati na život mladih, ali i koliko je važno pružiti im pravovremenu podršku i razumevanje. Tilov povratak nije samo lična pobeda, već i snažna poruka nade da uvek postoji put nazad, bez obzira koliko daleko delovalo da smo otišli.
