Namerno sam rezervisala sedište pored prozora za ovaj let. Volim da posmatram oblake dok prolaze, pa je pogled kroz prozor nešto što jedva čekam. Ali čim sam sela, devojčica od sedam godina pored mene počela je da plače. Nije bila samo tužna — jecala je jer je želela da gleda napolje.
Njen otac se nadvio i upitao da li bih mogla da zamenim sedište sa njom. Izvinila sam se i rekla da ne mogu. Platila sam to mesto i nisam osećala da treba da ga ustupim. Njegov izraz lica se odmah promenio, duboko je uzdahnuo i rekao: „Već si odrasla žena, a i dalje vrlo nezrela.“
Nisam odgovorila. Samo sam okrenula glavu prema prozoru i pokušala da se izgubim u muzici. U međuvremenu, devojčica je nastavila da plače i viče — glasno. Tako je trajalo većinu leta, i iako mi je bilo neprijatno, stalno sam sebi ponavljala da nisam učinila ništa loše. Samo sam odlučila da zadržim sedište za koje sam platila.
Polovina leta prošla je u ovom napetom raspoloženju, kada je prišla stjuardesa i nežno me zamolila da je sledim do zadnjeg dela aviona. Srce mi je poskočilo; na trenutak sam pomislila da ću biti prekorena ili ponovo pritisnuta da zamenim sedište.
Umesto toga, stjuardesa se nagnula i tiho rekla:
„Ako želiš da ustupiš sedište detetu, zapravo imamo prazno sedište u biznis klasi napred.“
Zaledila sam se od iznenađenja. Biznis klasa? Umesto pogleda kroz prozor koji sam već imala? Odluka je bila trenutna. „Da,“ rekla sam bez razmišljanja.
Spakovala sam svoje stvari i prešla na novo sedište — široko, udobno, sa daleko više prostora nego što sam očekivala. Osećalo se kao neočekivana nagrada — kao da su se stvari savršeno poklopile u moju korist.
Na kraju, sve je ispalo savršeno. Devojčica je dobila svoje sedište pored prozora, otac je bio zadovoljan, a ja sam ostatak leta provela u udobnosti i tišini. I iskreno, i dalje stojim iza svoje početne odluke. Platila sam sedište pored prozora i ne verujem da sam bila obavezna da ga ustupim bilo kome, čak ni detetu.
A šta vi mislite? Da li sam pogrešila?
