Nema mnogo priča koje dirnu srce toliko duboko kao ova. Poslednja želja jednog zatvorenika bila je da vidi svog psa — i kada je nemački ovčar pobegao i potrčao u njegove ruke, desilo se nešto što niko nije očekivao.
Dvanaest dugih godina, ovaj čovek je svaki dan provodio u hladnoj ćeliji B-17. Pokušavao je da se bori: pisao je pisma, kontaktirao advokate, molio bilo koga da poveruje u njegovu nevinost. Ali niko nije. Postepeno je prestao da se opire, prepustivši se tišini, zidovima i sudbini koja ga je čekala.
Jedina svetla tačka u njegovom životu bio je pas kojeg je spasio kao drhtavog štenca u jednoj uličici. Nemački ovčar postao je njegova porodica, partner, jedino biće kojem je verovao. Nije imao nikog drugog.
Kada je zatvorski upravnik doneo papir sa pitanjem o njegovoj poslednjoj želji, stražari su očekivali uobičajene odgovore: hranu, cigaretu, možda molitvu. Ali čovek je tiho rekao:
— „Želim da vidim svog psa. Jednom poslednji put.“
Na dan koji je bio osuđen, pre nego što je izrečena kazna, odveden je u dvorište zatvora. Nemački ovčar je došao na povodcu. Na trenutak je sve zastalo. A onda, kada je ugledao svog gospodara, pas se oslobodio i potrčao ka njemu.
U trenutku je skočio u njegove ruke, kao da želi da nadoknadi dvanaest godina razdvojenosti u jednom trenutku. Po prvi put nakon mnogo godina, čovek nije osećao težinu lanaca ni hladnoću kamena — samo toplinu i ljubav.
Pas ga je čvrsto zagrlio, zakopavši mu lice u svoje gusto krzno. Suze koje su dugo bile skrivene sada su tekle slobodno. Oboje su plakali, svestan da im vreme zajedno polako ističe.
— „Ti si moja devojčice… moja verna saputnice…“ šapnuo je, drhtavim rukama milujući je po leđima. „Šta ćeš bez mene?..“
Ova priča nas podseća koliko ljubav između čoveka i životinje može biti bezuslovna i snažna. Nekada, jedan zagrljaj znači više nego sve reči sveta.
