Posle trinaest godina tišine, moj sin se vratio. Vratio se tačno onog trenutka kada je lokalni list objavio vest o prodaji zemljišta i o mojoj novostečenoj fondaciji.
Sećam se dana kada je otišao. Imao je dvadeset godina. Ja sam bila slomljena, tek sam izgubila muža, a on mi je trebao. Umesto toga, stajao je na vratima našeg malog stana sa koferom u ruci. „Ne mogu više ovo, mama,“ rekao je hladno. „Moram da živim svoj život. Snađi se.“
Snašla sam se. Trebalo mi je trinaest godina. Godine rada u dve smene, vraćanja dugova, učenja o investicijama i konačno, prodaje parcele koju je moj otac ostavio, a za koju moj sin nikada nije mario.
Kuća na brdu sada je blistala u zlatnom zalasku sunca kada je pozvonio. Otvorila sam vrata.
Ispred mene je stajao on – Nejtan. Stariji, u skupom odelu, sa istim nemirnim očima. Pored njega je bila njegova žena, Džesika, koja me je procenjivala pogledom.
„Zdravo, mama,“ rekao je tiho. „Izgledaš dobro.“
„Zdravo, Nejtane,“ odgovorila sam mirno. Srce mi nije drhtalo. Samo sam osećala hladnu radoznalost.
„Ovo je moja žena, Džesika. Čuli smo da si se… sredila.“
„Da,“ rekla sam s blagim osmehom. „I naučila još ponešto.“
Zagrljaj je bio kratak i formalan. Uneli su skupe kofere, previše za „kratku posetu“. Džesika je razgledala prostor, oduševljena luksuzom.
„Predivno si sredila kuću,“ rekla je. „Ne mogu da verujem da je sve ovo tvoje.“
„Ni ja,“ odgovorila sam. „Zanimljivo kako se život promeni kad naučiš da se oslanjaš samo na sebe.“
Nejtan se nasmejao. „Čuo sam da si prodala zemljište i da imaš firmu.“
„Imam više od toga,“ rekla sam. „Imam mir. A to vredi više od novca.“
On je klimnuo, pa rekao: „Znaš, možda bismo mogli da ti pomognemo. Kuća je velika, sigurno si usamljena. Možemo ti praviti društvo.“
Prepoznala sam ton – onaj isti, samouveren, kojim je nekad odlazio.
„Znači, planirate da ostanete?“ pitala sam.
„Privremeno,“ ubacila se Džesika. „Dok se ne snađemo.“
„Snalaziti se,“ ponovila sam tiho. „Da, to znam veoma dobro.“
Pustila sam ih da se smeste, da veruju da su dobrodošli. Jer najtiša osveta je ona koja izgleda kao gostoprimstvo.
Sledećeg jutra, pozvala sam ih na doručak u zastakljenu baštu. Sto je bio prepun hrane. Dok su opušteno pričali o „poslovnim planovima“, ja sam ih posmatrala.
„Znate,“ počela sam, „razmišljala sam o prošlosti. O trinaest godina bez ijednog poziva.“
„Mama, molim te, ne počinji s tim,“ rekao je Nejtan.
„Ne, sine,“ prekinula sam ga. „Sad ti slušaj mene.“
Izvadila sam fasciklu i spustila je na sto. „Znaš li šta je ovo?“
„Neki ugovor?“ pitao je.
„Dokumenta o zemljištu i o donaciji,“ rekla sam.
„Donaciji?“ ponovila je Džesika zbunjeno.
„Da. Sav novac koji sam zaradila prebačen je u fondaciju. Fondaciju za samohrane majke – one koje su ostavljene da se same snađu.“
Nejtan je problijedio. „Ti… ti si sve dala?“
„Da. Fondacija se zove ‘Nejtanovo obećanje’. Ironično, zar ne?“
Džesika je zanemela. „Šta to znači?“
„Znači da ništa od ovoga nije moje. Ni kuća, ni auto. Sve pripada fondu. Ja sam samo upravnica.“
Nejtan je skočio. „Pa to je ludost! Sve si dala! To je trebalo da bude moje!“
„Nikada nije bilo tvoje,“ rekla sam smireno. „A najlepše je to što bez mog odobrenja niko ne može da koristi sredstva fonda. Ni da boravi ovde.“
Džesika je zadrhtala. „Znači… nemamo ništa?“
„Ne,“ odgovorila sam. „Imate lekciju.“
Nejtan me je gledao besno. „Znači, ovo je tvoja osveta?“
„Ne,“ rekla sam. „Ovo je moje izlečenje.“
U tom trenutku pojavio se moj advokat. „Gospodine i gospođo,“ rekao je. „Prema statutu fonda, morate napustiti imanje odmah.“
Dok su pakovali kofere, Nejtan je prišao. „Mama, zar si stvarno spremna da me izgubiš opet?“
„Ne,“ odgovorila sam tiho. „Izgubila sam te pre trinaest godina. Danas samo puštam stranca da ode.“
Kada su otišli, kuća je ponovo bila mirna. Mesec dana kasnije stiglo je pismo, bez adrese. Samo četiri reči: „Bio sam slep, mama.“
Zatvorila sam koverat. Nisam želela osvetu. Samo dokaz da sam preživela – i da više nikada neću biti slomljena.
