Moja snaja Ana je bila gluha i nijema sedam godina. Nakon strašne nesreće na putu s posla, izgubila je sluh i od tada nije izgovorila ni jednu jedinu reč. Živela je tiho pored mog brata, nikad se nije žalila, nikad se nije svađala. Brinula je o našim roditeljima, podizala sina, i sve to bez glasa – kao senka u sopstvenoj kući.
Divila sam joj se zbog te snage, iako me je njena tišina ponekad i plašila. Niko od nas nije znao šta se zapravo krije iza njenih tamnih očiju.
A onda je tragedija udarila – moj brat je iznenada umro od moždanog udara. Nije ostavio testament, a čim je sahrana završena, rodbina se okupila da „razgovara“ o imovini.
U sobi su padale hladne, izračunate rečenice: „Kuća je na ime roditelja, treba je deliti među braćom.“ Neki su čak predlagali da se sve proda, a njoj da se da samo jedna trećina. Ana je sedela za stolom u crnoj haljini, ruke su joj drhtale dok je točila vodu. Niko nije mislio da ona razume šta se dešava.
Ali baš kada su papiri za podelu bili na stolu i pero podignuto da potpiše, Ana je ustala. Dlanom je tresnula po stolu, suze su joj potekle niz lice – i onda se desilo nešto što niko nije mogao da zamisli: nakon sedam godina tišine, progovorila je…
Svi su zanemeli. Pero je ispalo iz ruke mog ujaka i otkotrljalo se po stolu. Zvuk je odjeknuo glasno, kao pucanj.
„Dosta!“ – njen glas bio je hrapav, lomljiv, ali dovoljno snažan da zaustavi sve u prostoriji.
Moja ruka je zastala u pola pokreta. Nisam mogla da verujem da čujem njene reči. Sedam godina nijemosti, a sada rečenice izlaze iz nje kao bujica.
„Dosta je bilo vaše tišine i vašeg licemerja,“ nastavila je, brišući suze rukavom. „Znate li vi šta znači izgubiti muža i slušati kako se dogovarate da me izbacite iz kuće koju sam zajedno s njim gradila?“
Jedna od strina je pokušala nešto da kaže, ali je zastala pod težinom njenog pogleda.
„Ova kuća nije samo cigla i beton,“ rekla je, stavljajući ruku na sto. „Ovde je svaka pločica zalivena našim znojem. Moj muž i ja smo radili dan i noć da je završimo. Vi ste dolazili samo kada je bila gotova, kada je mirisala na novu boju i kada je bilo mesa na stolu.“
Rodbina se pogledala, neko je zakašljao.
„Misleći da sam nijema, govorili ste o meni kao o predmetu. Kao o problemu koji treba rešiti. Govorili ste da ne razumem.“ Glas joj se podigao. „Razumem sve. Svaku vašu reč. Svaki šapat iza mojih leđa. Čula sam vas kako kažete da sam parazit. Da živim na vašoj milostinji. A znate li šta sam radila svih ovih godina?“
Izvukla je fasciklu iz torbe. Na stolu su se uredno našle potvrde, priznanice, računi.
„Ovo su računi za sve što sam platila u ovoj kući. Ovde su potvrde o mojim noćnim smenama dok ste vi spavali. Ovde su uplate za lekove vašoj majci, za školovanje vašeg brata. Sve sam to plaćala ja, iz svoje plate, jer sam želela da moj muž ima miran dom.“
Suze su joj klizile niz obraze, ali nije prestajala.
„Ova kuća je moj život. Moj sin ovde ima svaki svoj prvi korak urezan u pločice. Ako mislite da ću je predati bez borbe – varate se.“
Moj ujak je pokušao da povrati autoritet: „Kuća je na ime roditelja…“
„Moji roditelji su mrtvi, a njihov sin, moj muž, bio je jedini koji je imao pravo na nju. Moj sin je sada naslednik. Ako pokušate da mu oduzmete ovu kuću, ići ću na sud. I sve ove papire, sve što imam, staviću pred sudiju i pred Boga ako treba.“
U prostoriji je nastao muk. Niko nije disao.
Njene reči bile su kao oluja koja je protresla temelje kuće.
Moj brat od strica, koji je do tada ćutao, prvi je progovorio: „Znaš šta? Ona je u pravu. Dosta je bilo ove igre. Neka kuća ostane njoj i detetu. To je najmanje što možemo.“
Polako, jedan po jedan, članovi porodice su spuštali poglede. Pero više niko nije ni pokušao da podigne.
Moja snaja se spustila na stolicu, iscrpljena, ali s očima koje su prvi put nakon sedam godina bile bistre.
Te večeri nisam mogla da zaspim. Hodnici su odzvanjali njenim rečima. Iako me je bolelo što sam bila nijemi svedok njihove hladnoće, osećala sam ponos. Ona je vratila svoj glas u trenutku kada je to najviše značilo.
Sledećeg dana došla je kod mene s kovertom.
„Ovo je kopija papira koje sam spremila,“ rekla je. „Ako mi se nešto dogodi, ti ćeš znati šta da radiš.“
Pogledala sam je, a onda je zagrlila. Po prvi put, čula sam je kako šapuće:
„Hvala ti.“
Njen glas je bio tih, ali čvrst. Kao da je sedam godina skupljala snagu da ga povrati.
I te reči bile su dovoljno glasne da svi, prisutni i odsutni, shvate – više nikada neće biti nijema.
