Zoran Milanović ulazi u poslovnicu Zagrebačke banke na Trgu bana Jelačića, prilazi šalteru i kaže:
— Dobar dan. Možete li mi unovčiti ovaj ček?
Šalterska službenica:
— Naravno, gospodine. Molim vas, pokažite mi ličnu kartu.
Milanović:
— Pa… zapravo je nemam kod sebe. Mislio sam da mi i ne treba. Sigurno znate ko sam.
Službenica se nasmije:
— Znam, ali pravila su pravila. Moram imati dokaz.
Milanović:
— Možete pitati bilo koga ovdje, svi znaju ko sam.
Službenica:
— Vjerujem vam, ali ipak trebam potvrdu. Evo, prekjučer je došao Mario Mandžukić bez lične karte. Nakon kraće rasprave, jedan čovjek iz reda mu je dobacio: “Mandžo, ide lopta!” On se okrenuo, skočio, makazicama pogodio zamišljenu loptu i zabio je u “rašlje” ulaznih vrata. Tada smo svi znali da je to on i isplatili mu novac. Možda i vi možete nešto pokazati, da znamo da ste vi.
Milanović:
— Uh… nemam pojma šta bih mogao napraviti. Ništa mi ne pada na pamet.
Službenica:
— U redu, gospodine Milanoviću, hoćete li novac u apoenima od 500 i 200 kuna ili sve po 100?
