Pogledao me je onim velikim, tužnim očima koje nikada neću zaboraviti.

„Nisam ih izgubio“, rekao je tiho, „nikad ih nisam ni imao.“

Te riječi su mi proparale dušu. Dijete od možda devet godina, koje svako jutro dolazi u školu promrzlih ruku, a nikome ništa ne kaže.

Skinuo sam svoje rukavice i stavio mu ih u dlanove. Nisu bile nove, ali su bile tople.

„Evo, sad su tvoje“, rekao sam.

„Ne mogu… mama kaže da ne primam stvari od drugih“, odgovorio je stidljivo.

„Onda reci mami da ti ih je dao Djed Mraz, koji vozi autobus zimi“, nasmijao sam se kroz suze.

Prvi put se i on nasmijao. Taj osmijeh je bio topao, onakav kakav samo dijete može imati kad osjeti da je voljeno.

Sljedećeg jutra, kad sam stao na svoju liniju, on je već čekao na stanici. Na rukama — rukavice koje sam mu dao. A u drugoj ruci — komadić hljeba umotan u papir.

„Za vas, da ne budete gladni dok vozite“, rekao je.

Tog jutra naučio sam nešto važno — ponekad najmanji ljudi imaju najveće srce.

I da prava toplina ne dolazi iz peći ni iz odjeće, nego iz dobrote koju nosimo jedni prema drugima.