Sahrane su obično trenutci tišine, tuge i poslednjeg oproštaja. Ljudi dolaze da polože cvet, izgovore molitvu i u tišini se oproste. Ali, na ovom sprovodu desilo se nešto što niko nije mogao ni da nasluti.
Heroj, policajac koji je izgubio život u akciji, ispraćan je uz počasti. Ipak, najverniji prijatelj – njegov službeni pas Rex – ponašao se drugačije nego što su prisutni očekivali.
Od trenutka kada je kovčeg unet u salu, Rex se nije odvajao od njega. Nije želeo da ode, nije želeo da legne. Samo je sedeo, budan i napet, pogledom prikovan za poklopac.
Isprva su svi mislili da je to njegova tiha bol, njegov način tugovanja. Ljudi su šaptali: „Pogledajte, i pas oseća gubitak…“ Deca su se skrivala iza svojih roditelja, gledajući kako Rex diše ubrzano, sa ušima visoko podignutim.
Ali, ubrzo je postalo jasno da nešto nije u redu.
Rex je ispuštao tihi, gotovo nečujni zvuk, kao da upozorava. Zatim je naglo skočio, zavijao prodorno, a zatim kandžama zagrebao po drvetu kovčega. U sali je zavladao muk. Ljudi su se pogledavali u neverici.
Komandant jedinice, čovek koji je godinama poznavao i poginulog policajca i njegovog psa, prišao je i pokušao da ga smiri. Ali Rex nije odustajao. Obilazio je kovčeg, zagledao svaku stranu, dok su mu oči sijale u neverovatnom fokusu.
– „Šta ti je, momče? Šta pokušavaš da nam kažeš?“ – šapnuo je komandant, stavljajući ruku na Rexovu glavu.
Pas je odgovorio kratkim, reskim lavežom i ponovo šapama udario o poklopac.
Tada je komandant zastao, kao da je u trenutku osetio jezu. Prislonio je uho uz kovčeg, a zatim naglo ustuknuo. Njegovo lice promenilo se u sekundi.
– „Otvorite kovčeg odmah!“ – viknuo je.
Zapanjeni pogrebnici i porodica nisu shvatali zašto, ali naredba je bila jasna. Šarke su zaškripale, poklopac se polako otvorio, a svi su u neverici posmatrali.
Umesto tišine poslednjeg rastanka – usledio je krik.
Unutra, ispod tkanine i cvetnih aranžmana, bila je eksplozivna naprava. Bomba je bila pažljivo sakrivena, tempirana tako da eksplodira u trenutku kada se sahrana privede kraju.
Nastao je haos. Ljudi su se povukli, neki vrisnuli, dok su policajci brzo preuzeli situaciju. Stručnjaci za eksplozive su ubrzo uklonili napravu, i tek tada je otkrivena strašna istina.
Eksploziv je postavio čovek koji je pre nekoliko godina završio u zatvoru zahvaljujući upravo pokojnom policajcu. Želeo je osvetu, ali plan mu nije uspeo. Umesto da povredi porodicu i kolege, sam je sebi produžio godine iza rešetaka – jer su na bombi nađeni njegovi otisci.
A Rex? On je postao heroj dana. Njegova odanost, njegova instinktivna vernost i povezanost sa gospodarom spasili su desetine života. Ljudi su plakali, ali ovoga puta – od olakšanja i zahvalnosti.
Jedna starija gospođa, brišući suze, rekla je:
– „Vidite li vi ovo? Ljubav i odanost psa su spasili sve nas. Ako životinje umeju da budu toliko verne, šta je s nama ljudima?“
Od tog dana, Rex više nije bio samo policijski pas. Bio je simbol hrabrosti i odanosti – i podsetnik da čak i u najtežim trenucima, život zna da pošalje spas sa mesta odakle se najmanje nadamo.
