Još uvek mi je jasno pred očima slika tog dana — otac je zakoračio u naš dom skroz u crno: crna košulja, crne pantalone, crne cipele. Izgledao je kao sveštenik.
Kao tinejdžerka od 16 godina, suočila sam se s izjavom koja je promenila sve: rekao je da je konačno pronašao svoj poziv — „Boga“.
Nasmejala sam se – bila je to reakcija razočaranja, ali i šoka. On, čovek koji je često jurio za novim idejama i projektima, sada je naizgled izabrao onu najekstremniju.
Nakon te večeri, svi kontakti su prestali. Nema oproštaja, samo tišina. Poruke, telefonski pozivi — ništa nije dobilo odgovor. Polako mi je postalo jasno da ovo nije samo jedan od njegovih raskoraka, već trajna odluka.
U malom bugarskom selu, glasine su brzo počele da kruže — ono što su pričali o jednom „čuvaru vere“ i njegovoj ćerki, nije uvek bilo lepo. Govorili su da sam “prevelik teret”, da stalno tražim novac, da sam neisplativa investicija.
Čak i tada, kada sam zatrudnela, rekao je da treba da odem – izbacio me je iz života. Godinama kasnije saznala sam da je bio smrtonosno bolestan, i dok sam ga videla iscrpljenog, njegove reči su me paralizovale.
U međuvremenu, život me je odveo dalje. Preselila sam se u Škotsku, stekla dva mastera, preživela gubitak majke… Bolelo je, rušilo, ali sam ustajala. Postala sam osoba na koju sam ponosna, žena koja zna da je njena majka verovala u nju.
Otišla sam u crkvu — tražiti odgovor
Ipak, pitanje je ostalo: kako neko može toliko vredeti religiju, da pređe preko svoje porodice? Znatiželja me je vodila do vrata Crkve svete Monike u Klapamu, koju vode avgustinske časne sestre.
Zamolila sam da provedem nekoliko dana s njima — prisustvujem njihovoj svakodnevici, da bar na trenutak razumem ono što ih vuče.
Tri sestre, svaka iz različitih krajeva sveta, odlučile su da žive “potpuno i slobodno” za Boga, bez pritiska porodičnih očekivanja.
Njihov dan počinje molitvama u 06:45, zatim tihi zadaci kao čišćenje, kuvanje, održavanje kapela — sve u zajedništvu. Ručak je u 12:30, večernje molitve u 18:15. Pridružila sam im se u svemu tome, moleći se više tih dana nego ikada pre.
Sestra Marisa, jedna od njih, imala je tešku priču: saobraćajna nesreća u mladosti preusmerila joj je život ka veri. Slučaj koji je izmenio njen put ka manastiru.
I dok sam razgovarala sa njima, razmišljala sam o ocu — je li njegova odluka bila poziv ili bežanje? Napustio je sebe, porodicu, možda tražeći nešto što mu je falilo — ali ne bih mogla da opravdam njegov odlazak verom.
Šta sam zapravo pronašla?
Ne, nisam pronašla očinski oproštaj. Ne veru na način kako bih ga “vratila”. Ali našla sam jasnoću: da on nije otišao da služi Bogu — otišao je da služi sebi. Trauma, strah, napuštanje — to su rane koje ne mogu da oprostim.
Sestre su mi savetovale da ne osuđujem — da ne znaš kroz šta je prolazio — ali nisam mogla tek tako da prihvatim njegov izbor kao “sveti poziv”.
Trebalo mi je da zatvorim tu prazninu u svom srcu. I možda, za sada, jasnoća jeste ono što mi treba.
