Zima je te godine u njihovu malu, trošnu kuću ušla kroz svaku pukotinu na prozorima. Dragan je sedeo za kuhinjskim stolom, brojeći sitniš iz tegle za “crne dane”. Nije bilo dovoljno. Radio je na građevini, ali su radovi stali zbog mraza, a plata kasnila.
Njegov sin Marko, osamnaestogodišnjak, ušao je u kuću tresući sneg sa ramena. Pokušao je sakriti sportsku torbu, ali Dragan je vidio raspadnut đon na njegovoj kopački, zalijepljen izolir trakom.
„Opet se odlepila?“ pitao je tiho.
Marko je samo šapnuo: „Ako ne nađem druge do nedjelje… ne igram finale.“
Te noći Dragan nije spavao. Znao je što to finale znači. Znao je da je to Markova jedina šansa da izađe iz siromaštva. Sutradan je obukao svoj jedini vrijedan komad odjeće – debeli vuneni kaput – i otišao u grad. U radnji polovne robe dobio je jedva dovoljno novca, ali dovoljno za najjeftinije nove kopačke.
Vratio se kući drhteći u tankoj košulji, skrivajući modre usne. Marko je otvorio kutiju i vrisnuo od sreće. „Gazda je platio?“ pitao je.
„Jeste, sine“, slagao je Dragan mirno.
Dan finala osvanuo je leden. Marko je na terenu tražio oca i vidio ga u prvom redu – jedinog čovjeka bez kaputa, u tankom sakou, siv od hladnoće, ali s osmijehom ponosa.
U 89. minutu, pri 0:0, Marko je šutnuo i postigao gol odluke.
Dok je stadion slavio, Marko je potrčao prema ocu. Svukao je svoj dres i toplu majicu, ostajući go do pasa, i gurnuo majicu kroz ogradu.
„Obuci!“ viknuo je kroz suze. „Znam sve… znam šta si uradio.“
Preskočio je ogradu i zagrlio Dragana, tijelom ga štiteći od hladnoće. Publika je utihnula. Tada su ljudi počeli bacati svoje jakne ka Draganu – jedna, druga, deseta.
Skaut je prišao Marku i rekao: „Igraš kao zmaj. Ali voliš kao čovjek. Imaš ugovor.“
Dragan je mislio da je kupio sinu budućnost prodavši svoj kaput.
A sin mu je toga dana vratio nešto veće – ponos, dostojanstvo i ljubav koja je zagrijala cijeli stadion.
