Osam godina starom Luki Markoviću ranac je poskakivao dok je trčao ka školi. Opet je kasnio. Učiteljica Branka, stroga ali poštena, već ga je upozorila da će sledeće kašnjenje značiti poziv roditeljima. Luka je znao da to ne sme da se desi — majka mu je radila dve smene, a on je samo želio da je ponosan na njega.
Da bi uštedeo vreme, presekao je preko praznog parkinga supermarketa. Sunce je pržilo, a asfalt se topio pod nogama. I baš tada, pored srebrnog automobila, ugledao je nešto što ga je ukočilo — bebu u nosiljci na zadnjem sedištu. Njeno lice bilo je crveno, a suze su se lepile za znojne obraze. Beba je tiho jecala, jedva čujno kroz zatvoreno staklo.
Luka je kucnuo po prozoru. „Halo?“ Ništa. Povukao je kvake, obišao auto — sve zaključano. Parking prazan. Vrućina je postajala sve jača, a bebini jecaji sve slabiji. Luka je osetio kako mu se u grudima javlja panika.
Pogledao je u bebu još jednom — više nije plakala, samo je teško disala. Nije bilo vremena. Zgrabio je kamen sa obližnje gomile šuta i prišao prozoru. „Izvini, čiko auto,“ prošaputao je i udario. Prvi put staklo je samo napuklo. Drugi put se rasulo u stotine komadića.
Popeo se unutra, ne mareći za posekotine na rukama. Unutrašnjost automobila bila je vrela kao peć. Otkopčao je sedište i pažljivo izvukao bebu. „Dobro je, sve je dobro,“ šaptao je dok ju je držao uz sebe.
U tom trenutku začuo je vrisak. Žena je trčala ka njemu, kese su joj padale iz ruku. „Šta si to uradio?! Ti mali lopove!“ viknula je. Luka se ukipio. Ali kad je pogledala bebu u njegovom naručju, njen bes se pretvorio u užas. „O, Bože… moj sine…“ šaputala je, grleći dete i plačući.
Luka nije rekao ništa. Pogledao je svoju krvavu ruku, zatim prema školi. Zvono se oglasilo. Ponovo je potrčao — pravo u novi problem.
Učionica je utihnula kad je upao zadihan i znojan. Učiteljica Branka ga je oštro pogledala. „Opet kasniš, Luka. Danas zovemo tvoje roditelje.“
Luka je spustio glavu. Hteo je da objasni, ali kako? „Razbio sam prozor jer je unutra bila beba?“ Zvučalo bi kao laž. Samo je promrmljao: „Izvinite.“
Ceo dan proveo je ćuteći, gledajući u rane na rukama. Niko nije znao. Niko mu nije verovao.
Ali nekoliko sati kasnije, vrata učionice su se otvorila. Ušla je direktorka, a za njom žena s parkinga, u naručju je držala bebu. „Učiteljice Branka,“ rekla je direktorka, „žena želi nešto da kaže.“
Žena je zakoračila napred, glas joj je drhtao. „Ovaj dečak… spasio je život mom sinu.“
U učionici je zavladao muk. Svi su gledali u Luku. Žena je ispričala sve — kako je bebu ostavila „samo na pet minuta“, kako je Luka razbio prozor i izvukao dete iz vreline. „Da nije bilo njega,“ rekla je kroz suze, „moj sin danas ne bi bio živ.“
Učiteljica Branka je prišla Luki, suznih očiju. „Zašto nisi ništa rekao?“
„Mislio sam da mi nećete verovati,“ šapnuo je.
Branka je kleknula pored njega i stavila mu ruku na rame. „Danas si nas sve naučio šta znači hrabrost, Luka.“
Tišina je potrajala nekoliko sekundi, a onda je neko zapljeskao. Ubrzo je cela učionica odjekivala aplauzom. Deca su vikala njegovo ime, a žena mu je prišla i poljubila ga u čelo.
Te večeri, umesto poziva zbog kazne, njegovi roditelji su čuli reči ponosa.
Luka je legao u krevet sa osmehom. Shvatio je da ponekad moraš da se suočiš sa nerazumevanjem da bi uradio pravu stvar. I da ponekad — baš kada misliš da kasniš — zapravo stižeš tačno na vreme.
