Popodnevni mir u Mel’s Dineru prekinule su dve devojčice koje su tiho sjele u zadnju kabinu. Njihova odeća bila je iznošena, a oči pune tuge i opreza. Emma, konobarica u plavoj uniformi, kleknula je ispred njih i nežno im donela tanjir sendviča i krompirića.
„Jedite polako, da vas ne zaboli stomak,“ rekla je tiho. Starija devojčica klimnula je glavom i pustila sestru da zagrize prva. Emma je osetila knedlu u grlu – znala je da te devojčice nisu jele danima.
Dok su one jele, u kafić je ušao muškarac u skupom odelu. Umesto da odmah naruči, zaustavio se i posmatrao prizor. Emma ga nije primetila, bila je zauzeta brišući dečije ruke i nudeći im još muffina za kasnije.
„Gde su vam roditelji?“ pitala je tiho. „Traže posao,“ prošaptala je mlađa. „Rekli su da će doći po nas.“ Emma je klimnula, ali joj je srce tonulo zbog njihove sudbine.
Muškarac joj se tada obratio: „Da li ste platili njihov obrok?“ Emma je pocrvenela i klimnula glavom. „Većina ljudi to ne bi uradila,“ rekao je, ostavio novac na pult i izašao.
Sutradan, muškarac se vratio, ali ovaj put nije izgledao kao slučajni gost. Predstavio se kao Adrian Cole, vlasnik lanca hotela Cole & Suites, i rekao joj da želi da radi za njega.
„Ja? Ja sam samo konobarica,“ rekla je iznenađeno.
„Niste ‘samo’ ništa,“ odgovorio je Adrian. „Vidite ljude kakve drugi ne vide. Treba mi neko ko zna šta znači biti na ivici. Vi ste prava osoba za vođenje fondacije koju osnajem za pomoć deci bez doma.“
Emma je bila dirnuta – neko je konačno video njenu dobrotu i posvećenost. Nakon nekoliko dana razmišljanja, prihvatila je ponudu.
Danas, Emma vodi fondaciju koja pruža hranu, sklonište i nadu mnogim deci u nevolji. Jednog dana, dok je delila pomoć, ugledala je dve devojčice iz kafića – sada sa majkom, zahvalne i nasmejane.
Adrian je fondaciji dao ime „Emma House“ u znak priznanja za njenu hrabrost i humanost.
Ona je više od konobarice. Postala je svetlo koje menja živote.
