Karina je nemo gledala u Omana, koji je stajao na pragu kuhinje, sa nevericom u očima. U rukama je držala malog Mišu, koji se upravo smejao, veselo pljuskajući rukicama po toploj vodi u velikoj sudoperi.
– Gospodine, molim vas, mogu da objasnim… – tiho je rekla.
– Objasnite? – prekinuo ju je Oman, glasom u kojem su se mešali bes i zbunjenost. – Moj sin, u sudoperi?
Miša se trgnuo na povišen ton i počeo da plače. Karina ga je odmah privila uz sebe, šapućući umirujuće reči. Dete se u trenu smirilo, stisnuvši šaku za njen okovratnik. Taj prizor kao da je pogodio Omana dublje nego što je želeo da prizna. Njegov sin nikada nije tako brzo prestajao da plače — čak ni kad je bio u njegovom naručju.
Istina o nestaloj dadilji
– Nije bilo druge, gospodine, – rekla je Karina smirenim, ali odlučnim glasom. – Nanny Svetlana je otišla. Ostavila je samo poruku da se više neće vratiti. Dete je bilo samo, mokro, gladno, i plakalo satima. Nisam mogla da ga ostavim tako.
Oman je prišao stolu i uzeo poruku koju mu je pružila. Kratke rečenice, ispisane poznatim rukopisom, nisu ostavljale sumnju — dadilja je zaista otišla. Bez objašnjenja. Bez traga.
U tom trenutku ušla je gospođa Alla, starija ekonomka, uvek hladna i nadmena.
– Gospodine, dobro da ste se vratili. Rekla sam joj da ne dira dete! Nova dadilja je trebalo da stigne!
Karina se okrenula prema njoj.
– Gospodjo Alla, danas niko nije dolazio. A i da jeste – dete je bilo gladno i mokro!
Ekonomka je podigla bradu, ali Oman ju je prekinuo mirnim glasom:
– Dosta, Alla. Izađite.
Ostali su sami. Tišina je trajala dugo. Oman je posmatrao dete u njenom naručju — mirno, spokojno, dok mu je glavica bila oslonjena na njeno rame.
Neočekivano priznanje
– Koliko dugo ste kod nas? – pitao je tiše.
– Tri godine, gospodine. Od smrti moje majke, – rekla je. – Nisam mnogo govorila o sebi. Radila sam da bih preživela.
– Imate li svoju decu? – pitao je posle kraće pauze.
Karina je oklevala, pa klimnula glavom.
– Imala sam… ćerku. Socijalna služba mi ju je oduzela pre dve godine, kad sam izgubila stan. Radim i štedim, da je jednog dana vratim.
Oman je spustio pogled. U njenom glasu nije bilo samosažaljenja — samo istine i umora. Pogledao je sina, koji je spokojno zaspao u njenim rukama, i prvi put osetio stid. Stid što je više vremena provodio na sastancima nego sa sopstvenim detetom.
Preokret
– Karina, – rekao je tiho, – ne znam da li ste svesni, ali moj sin je prvi put zaspao bez plača. Zahvaljujući vama.
Ona ga je pogledala iznenađeno.
– Samo sam učinila ono što bi svaka majka učinila, gospodine.
Oman se nasmejao, po prvi put iskreno, bez distance.
– Onda, ako biste pristali… želeo bih da ostanete. Ne kao čistačica. Kao nova dadilja.
Karina je spustila pogled, suze su joj zaiskrile u očima.
– Hvala, gospodine… Hvala vam od srca.
Mali Miša se u snu nasmešio, a Oman je znao da je, možda po prvi put, doneo pravu odluku — onu koju ne bi doneo poslovni čovek, nego otac.
