Zovem se Elena i pre mesec dana, moj svet se srušio. Moj muž, David, nestao je na moru. Njegova jahta je pronađena kako pluta, prazna. Nije bilo tragova borbe, ni oproštajnog pisma. Samo tišina i beskrajno more. Policija je zaključila da je verovatno pao sa palube. Svi su me tešili, govorili da moram da prihvatim sudbinu. Svi, osim njegovog brata, Aleksa.
Aleks je bio tu od prvog dana. Donosio je hranu, sređivao papire, pomagao mi u svemu. Bio je stub na koji sam se oslanjala. Ali njegova briga bila je čudna. Previše efikasna, previše brza — kao da jedva čeka da preuzme kontrolu nad Davidovom kompanijom. I kao da je suviše lako prihvatio da je brat mrtav.
Sumnja je počela da me izjeda. Noću sam se prisećala njihovih svađa pre nestanka. Aleksovih pitanja o testamentu. I onog pogleda kad je prvi put čuo da je jahta pronađena prazna. Osećala sam da nešto krije.
Odlučila sam da potražim pomoć jedinog čoveka kome je David zaista verovao – starog kapetana Marka. Našli smo se u tajnosti.
„Kapetane,“ rekla sam tiho, „mislim da Aleks zna više nego što kaže.“
Markove oči su se smračile. „I ja to mislim, gospođo. I plašim se da ste vi sledeća.“
Napravili smo plan.
Sutradan je Aleks došao s predlogom:
„Elena, hajde da te odvedem na more, da se oprostiš od Davida.“
Znala sam da je to zamka. Ali sam pristala. Poslala sam poruku Marku: ‘Danas. Krećemo za sat vremena.’
Dok smo se udaljavali od obale, Aleksov glas je postajao sve hladniji.
„David je bio preslab,“ rekao je. „Nije zaslužio sve što je imao.“
Shvatila sam. Došao je da me se reši.
Ugasio je motor usred pučine.
„Vreme je da prestanemo da živimo u laži. David se neće vratiti. A ni ti.“
Sve se dogodilo u sekundi. Udarac, pad, ledena voda.
„Plovi, ako možeš!“, doviknuo je, dok se čamac udaljavao.
Hladnoća mi je sekla pluća, ali nisam odustajala. I onda, kroz tamu, začula sam drugi motor.
Iz magle se pojavio mali ribarski brod. Na palubi – kapetan Marko.
„Držite se!“, viknuo je i bacio konopac.
Izvukli su me iz vode. Drhtala sam, ali sam bila živa.
Nismo otišli u policiju. Otišli smo kod mog advokata, kao što smo planirali. Dok sam se sušila i pila čaj, advokat je obavio poziv.
„Gospodine Alekse,“ rekao je mirno, „sve je spremno za potpisivanje dokumenata.“
Sat kasnije, Aleks je ušao u kancelariju s osmehom. Ušao je kao pobednik.
Ali onda me je video. Sedela sam za stolom, umotana u ćebe, s Markom pored sebe.
Osmeh mu se zaledio. „Ali… kako?“
„Ostavio si me da umrem?“, prekinula sam ga. „Plan ti je bio dobar. Ali nisi računao na odanost.“
Advokat je otvorio fasciklu.
„Gospodine Alekse, pozvani ste da date izjavu povodom pokušaja ubistva. Kapetan Marko je svedok. A imamo i snimak sa njegovog broda. I, da – pronašli smo dokaze da ste sabotirali jahtu svog brata.“
Tišina. Samo tihi zvuk olovke koja pada na sto.
Sve karte su bile na stolu.
On je izgubio.
