Jedne večeri pristala sam da pričuvam sestrino dijete, očekujući mirnu noć bez iznenađenja. Beba je brzo zaspala, a stan je utonuo u gotovo nestvarnu tišinu. Sjedila sam opušteno, prelistavala telefon i slušala spokoj koji je ispunjavao prostor. Sve je djelovalo potpuno uobičajeno – sve do oko tri sata ujutro, kada je tišina naglo pukla.
Baby monitor se uključio bez ikakvog razloga. Nije bilo plača, nije bilo pokreta – samo iznenadan zvuk. Prišla sam bliže i pogledala na ekran. Beba je spavala, mirno kao i ranije. A onda se dogodilo nešto što mi je sledilo krv u žilama. Kroz zvučnik je prošao šapat, tih, hladan i jezivo smiren:
„Nije u redu.“
U tom trenutku vrijeme je stalo. U meni se razlio strah, ali i mješavina instinkta koji me tjerao da odmah reagujem. Panično sam pozvala sestru. Čim je čula moj glas, nije čekala objašnjenje — samo je povikala:
„Uzmi ga i odmah izađi iz kuće! Zaključaj se u auto i zovi policiju!“
Njen ton nije ostavljao prostora za sumnju. Kasnije mi je priznala da je i ona ranije čula neobične zvukove preko monitora, ali me nije htjela uznemiravati.
Dok sam razgovarala s njom, osjetila sam pokret u sobi. Pogled mi je pao na prozor pored krevetića. Kroz staklo je klizila tamna silueta — oblik muškarca, tih, skoro nestvaran, kao da se kreće bez ikakve težine. Srce mi je preskočilo. Prišla sam prozoru i shvatila nešto nemoguće: bio je otvoren.
Mi nikada ne ostavljamo prozore otključane. Nikada.
Strah je prerastao u čistu paniku. Utrčala sam u sobu, podigla bebu i potrčala prema izlazu. Noge su mi bile teške, ruke su mi drhtale, ali nisam stala. U autu sam zaključala vrata i drhtavim glasom pozvala policiju.
Došli su brzo. Pregledali i kuću i dvorište, ali ništa — nitragova provale, ni tragova prisustva bilo koga. Policajac je spomenuo da je naš model baby monitora ranije imao prijavljene čudne smetnje: šapate, muziku, čak i glasove koji nisu pripadali nikome u kući. Navodno, sve se to povezivalo s radio-frekvencijama i tehničkim greškama.
Sljedećeg dana zamijenile smo monitor. Od tada – potpuna tišina. Nije bilo više šapata, niti ikakvih neobičnih zvukova.
Ali duboko u sebi znam da ono što sam čula te noći nije bila obična interferencija. Znam da prozor nije sam ostao otvoren. I najviše od svega – znam da senka koju sam vidjela nije bila plod mašte niti umora.
Ponekad se zapitam da li sam mogla ostati smirenija, da li sam mogla ignorisati šapat. Ali svaki put se sjetim malog, uspavanog lica koje sam držala u naručju. Uradila sam ono što bi uradio svako ko voli – zaštitila sam ga bez razmišljanja.
Danas sve izgleda normalno, ali još uvijek osjetim jezu kada zatvorim oči. Ne zato što odbacujem logična objašnjenja, nego zato što znam da postoje trenuci koji prkose logici.
Trenuci kada ono što ne vidimo… ipak postoji.
