Svake noći, mala devojčica po imenu Emili spava na istoj klupi u Central parku, držeći svog omiljenog plišanog medu, bez jastuka i ćebeta, izložena hladnom noćnom vazduhu. Njena tanka jakna nije dovoljna da je zaštiti od zime, a pored nje su samo ranac i zgužvana kesica muslija.
Čarls D. Vitmor, uspešan direktor velike korporacije u Njujorku, retko je šetao po parku, ali te večeri odlučio je da umesto luksuzne limuzine izabere mir Central parka. Dok je prolazio pored senki i svetlosti uličnih lampi, ugledao je Emili i zaustavio se.
Prišao joj je i nežno upitao da li je dobro, a mala devojčica mu je rekla da može da se pomeri ako smeta. Ipak, Čarls joj je rekao da je to njeno mesto i pitao kako se zove. Emili mu je poverila da je njena porodica „nestala“ – majka je preminula, otac otišao, a tetka je rekla da je prevelik teret.
Dirnut njenom pričom, Čarls je odlučio da joj pomogne. Pozvao ju je da te večeri ode s njim na toplo, a Emili je sa sobom ponela svog plišanog medu, Buttonsa. Odveo ju je u obližnji kafić, gde je zajedno uživala u toploj hrani i piću. Emili mu je otkrila da po danu boravi u biblioteci jer je tamo toplo i može da čita.
Nakon te večeri, Čarls je odlučio da pokrene proces starateljstva i obezbedi Emili siguran dom. Ubrzo je postala deo njegove porodice, dobila novu odeću, školsku torbu i sobu za sebe. Njena sreća i osmesi donosili su mu više radosti nego svi poslovni uspesi.
Mesec dana kasnije, sud je doneo odluku da Čarls postane zvanični staratelj Emili, čime je ona konačno dobila dom i porodicu koju je oduvek zaslužila. „Imam novu porodicu,“ rekla je Emili, a Čarls je suzama u očima odgovorio: „I ja.“
