Nedavno smo imali proslavu 20 godina mature. Svi su došli dotjerani – odijela, kravate, skupe haljine, kao da je gala veče. Ja sam se pojavio skromno, u trenerci i patikama koje su već prešle mnogo kilometara, ali sam stigao u najposebnijem vozilu večeri – legendarnom Golfu 2, koji sam posudio od prijatelja.
Odmah sam primijetio poglede i šapat – nije to bilo oduševljenje, više podsmijeh. Ali nisam se obazirao.
Kad smo ušli u restoran, prišao mi je poznanik i s osmijehom rekao:
– “Šefe, dobro veče!”
U tom trenutku, svi su zastali. Počeli su pitanja – “Jesi li ti stvarno šef?”, “Čime se baviš?”, “Ozbiljno vodiš firmu?”
Odgovorio sam im da sam vlasnik firme koja ima tridesetak kamiona i da se bavimo transportom. Reakcije? Odjednom svi nasmijani, ljubazni, nude piće, pjesme posvećuju samo meni…
Najzanimljivije od svega je što sam tu priču zapravo samo ispričao u šali – ja sam običan vozač, živim korektno, radim pošteno i ne glumim ništa.
Ali mi je ta situacija otvorila oči – koliko ljudi brzo promijene mišljenje kad misle da im neko može koristiti.
