Pet godina. Toliko je trajala naša bajka. Ja, Ana, moj muž Marko i naš petogodišnji sin Luka. Živeli smo u maloj kući s velikom baštom, ispunjenoj smehom, nedeljnim palačinkama i Markovim obećanjem da ćemo ostariti zajedno, držeći se za ruke.
A onda, jednog kišnog utorka, telefonski poziv je srušio sve. Teška saobraćajna nesreća. Marko je preživeo, ali cena je bila previsoka.
Kada sam ga prvi put videla u bolničkoj sobi, bio je budan. Oči mu bile otvorene, ali prazne. Lekar me je pripremio – ali nijedna reč na svetu ne može vas pripremiti za trenutak kada vas ljubav vašeg života gleda kao potpunog stranca.
“Marko, dušo, to sam ja, Ana,” prošaputala sam, uzimajući ga za ruku. Povukao je ruku, a u očima mu se video samo strah.
“Ne poznajem vas,” rekao je hladno. Njegov glas, nekada topao, sada je bio dalek.
Doktor je objasnio retrogradnu amneziju – poslednjih sedam godina njegovog života, uključujući mene, Luku, naše venčanje, sve je bilo izbrisano.
Sutradan sam dovela Luku, nadajući se da će pogled na sina probuditi sećanje. Luka je stajao pored kreveta, držeći crtež za tatu.
“Tata, ja sam, Luka,” rekao je tiho. Marko ga je samo gledao zbunjeno, bez prepoznavanja.
I onda su se vrata otvorila.
Na njima je stajala Tea, njegova bivša devojka. Savršeno obučena, njen izgled u oštrom kontrastu sa belinom bolnice. Pogledala je Marka i dogodilo se nešto što me je uništilo. Njegovo prazno lice se promenilo. Oči su mu zasijale, a širok osmeh prepoznavanja pojavio se na licu.
“Tea! Ti si!” rekao je glasom punim topline koju ja nisam čula danima.
Ona mu je prišla, uhvatila ga za ruku koju je od mene povukao, i rekla:
“Naravno da sam ja, ljubavi. Uvek sam tu za tebe.” Okrenula se ka meni sa lažnim osmehom:
“Žao mi je, ko ste vi beše?”
U tom trenutku postala sam stranac u sopstvenom životu. Tea je iskoristila njegovu amneziju da me izbriše, pokušavajući da predstavi našu ljubav kao prolaznu fazu.
Ali nisam odustajala. Svaki dan donosila sam mu fotografije, pričala priče, pokazivala mu našu ljubav. On je slušao, a onda se okretao ka Tei, koja je donosila novine i pričala o “starim dobrim vremenima”.
Jedne večeri, kada je Tea otišla, ostala sam sama s njim. U tišini sobe pustila sam pesmu – prvu pesmu uz koju smo plesali na našem venčanju.
Prvo nije reagovao. A onda, na polovini refrena, zatvorio je oči i uhvatio se za glavu.
“Šta je ovo?” promucao je. “Ova muzika… osećam nešto… ne znam šta.”
Nije to bilo sećanje. Bila je to emocija. Duh naše ljubavi, netaknut amnezijom, probudio se u njemu. Po prvi put pojavio se tračak neobjašnjive povezanosti – ne prepoznavanja, ali osećanja.
Tea je sutradan nastavila igru, ali Marko je bio tiši. Počeo je da primećuje kontradikcije u njenoj priči i toplinu u mom dodiru.
Nekoliko nedelja kasnije, kada je izlazio iz bolnice, prišao je meni.
“Ne sećam te se,” rekao je tiho. “Ali želim. Želim da upoznam ženu koju ovaj dečak zove ‘mama’. Želim da saznam zašto mi srce drugačije kuca kada čujem onu pesmu.”
Tea je ostala bez reči. Nije pobedilo sećanje – pobedila je ljubav. Te večeri, kada je prvi put zagrlio Luku pre spavanja, znala sam da sam vratila svog muža.
