Te večeri vila porodice Popović nije bila samo raskošna — bila je sablasno tiha. U toj tišini, pod svetlom kristalnog lustera, na podu radne sobe ležao je Viktor Popović — mrtav.
Jedan od najuticajnijih ljudi u zemlji skončao je u svojoj fotelji, sa tragom krvi na slepoočnici i otvorenim sefom pored sebe. Na prvi pogled, delovalo je kao pljačka: razbacani papiri, fioke na pola izvlačene, nestali dragoceni predmeti. Ali inspektor Kostić, poznat po svojoj nepokolebljivoj intuiciji, znao je da stvari nisu tako jednostavne.
Sumnjivi osumnjičeni
Te noći u kući su bila tri čoveka — i svako od njih imao je motiv.
-
Lana, Viktorova dvadeset godina mlađa supruga, naslednica čitavog bogatstva. Njene suze su delovale savršeno, ali oči su joj bile suve.
-
Marko, poslovni partner, čovek kojem je Viktor upravo uskratio pristup milionskom ugovoru.
-
Ivan, sin iz prvog braka, koji je oca godinama prezirao zbog pohlepe i izdaje.
Kostić ih je ispitao jednog po jednog. Svako je imao objašnjenje — i svako je delovao kao da nešto krije. Dok je napuštao sobu, njegov pogled pao je na kavez u uglu. U njemu je sedeo sivi afrički papagaj.
Neobičan svedok
„Čiji je ovo?“ pitao je Kostić.
„Viktorov,“ odgovorila je Lana. „Govorio je da ga Pako uvek sluša.“
Inspektor se blago nasmejao. „Šteta što ne može da nam kaže šta je čuo.“
Papagaj je samo nakrivio glavu.
Glas iz tišine
Slučaj je tapkao u mestu, dok jedne večeri Kostić nije ponovo ušao u radnu sobu — sam. U tišini je začuo poznat zvuk: metalni klik, pa još jedan. Zvuk otvaranja Viktorove kutije za cigare.
Papagaj je oponašao. Savršeno.
I tada je Kostiću sinulo — Pako ne ponavlja samo reči, već i zvukove. Bio je živi svedok onoga što se te noći dogodilo.
Razotkrivanje istine
Sutradan je inspektor okupio sve troje osumnjičenih u radnoj sobi. „Pokušajmo da oživimo tu noć,“ rekao je. Napetost se mogla rezati nožem.
Kostić je prišao sefu i okrenuo ručicu.
Klik. Klik. Klik.
Papagaj se trgnuo. Pogledao u sef. I tada, u sobi je odjeknuo glas Viktora Popovića — hladan i prepoznatljiv:
„Nikada ti neću dati firmu, Marko! Nikada!“
Marko je problijedio. „To ništa ne dokazuje! On je stalno vikao!“
Ali Pako je ponovo progovorio — sada Markovim glasom:
„Onda ću je uzeti sam, starče!“
Nastao je muk. Marko je planuo, jurnuo ka kavezu i povikao: „Ućuti! Ućuti, glupa ptico!“
Policajci su ga savladali, a Kostić je samo tiho rekao: „Mislim da smo upravo čuli priznanje.“
Kasnije te večeri, Marko je priznao sve — svađu, udarac statuom i lažnu pljačku kojom je pokušao da prikrije zločin.
Epilog
Nekoliko dana kasnije, Kostić se vratio u vilu da uzme izveštaj o zatvaranju slučaja. Pako je mirno stajao na svojoj prečki.
„Znaš, Pako,“ rekao je inspektor uz osmeh, „bio si najbolji svedok koga sam ikada imao.“
Papagaj ga je pogledao, raširio krila i savršeno oponašajući njegov ton izgovorio:
„Znaš, Pako.“
U vili Popović, gde je istina dugo bila zakopana u tišini, pravda je konačno progovorila — kroz glas jednog neobičnog svedoka.
