Moj trogodišnji sin Džoni je obožavao vrtić — sve dok se jednog jutra nije probudio u suzama, vrišteći da ne želi da ide. U početku sam mislila da je to samo faza. Ali ono što sam kasnije otkrila… promenilo je sve.
Džoni je svako jutro jedva čekao da krene. Pevušio je, nosio ranac, trčao ispred mene. A onda, jednog ponedeljka, probudio se preplašen i drhteći.
“Ne, mama, neću u vrtić!” – plakao je i čvrsto me grlio.
Sledećih dana bilo je još gore. Vrištao je, molio, tresao se. Pedijatrica je rekla da je to “separaciona anksioznost”. Ali moj majčinski instinkt govorio mi je da je u pitanju nešto drugo.
Petog dana, dok je jecao, kroz suze je izgovorio rečenicu koja mi je sledila krv u žilama:
“Molim te, mama… bez ručka.”
Nisam razumela. Šta ima ručak s tim? Zato sam sledećeg dana otišla ranije i krišom pogledala kroz prozor trpezarije.
I tada sam je videla. Stariju ženu s punđom — nepoznatu. Sedela je pored mog sina i nasilno mu gurala kašiku u usta.
“Nećeš otići dok sve ne pojedeš!” – govorila mu je hladno, dok su mu suze tekle niz lice.
Upala sam unutra. “Prestanite odmah!” – viknula sam.
Žena se pravdala da je to “politika vrtića”. Rekla sam joj da je to zlostavljanje, ne pravilo.
Kasnije sam saznala da je ta “volonterka” zapravo tetka direktorke — neobučena, neprijavljena, bez ikakve dozvole da radi s decom.
Podnela sam prijavu inspekciji. Otkriveno je da vrtić ima brojne nepravilnosti: neprovereno osoblje, pretrpane grupe, pa čak i više dece koja su priznala da su bila “prisiljavana da jedu”.
Vrtiću je oduzeta licenca.
Danas Džoni ide u novi vrtić — bez suza, bez straha. Prvog dana nova vaspitačica mu je rekla:
“Jedi koliko želiš, dušo.”
A on se samo nasmejao.
Tada sam naučila najvažniju lekciju:
👉 Uvek slušajte svoje dete.
Jer njihov tihi glas ponekad govori ono što odrasli ne žele da čuju.
