Imam dva sina. Jedan je davno zasnovao svoju porodicu i otišao svojim putem, a drugi je ostao uz mene. Rodila sam ga kasno, u četrdesetoj, i od tog trenutka on je postao moje sve – moj oslonac, radost i smisao.
Živeli smo skromno. Ja sam kao penzionerka primala malu penziju, a on je radio u privatnoj firmi za platu koja jedva da je pokrivala troškove. Ipak, sve dok smo bili zajedno, mislila sam da nam ništa ne nedostaje. Bila sam srećna što ga imam kraj sebe, a potajno sam se nadala i danu kada ću ga ispratiti pred oltar, dočekati snahu, veseliti se unucima.
Ponekad sam ga pitala ima li devojku, ali on bi se samo osmehnuo i ćutao. Tada nisam razumela to njegovo ćutanje. Tek kasnije, u jednom iskrenom razgovoru, otvorio mi je dušu i priznao da se ne oseća dovoljno stabilno – nije hteo da zasnuje porodicu dok ne bude siguran da može da im pruži dostojan život. Njegova briga nije bila samo za njega, već i za mene. Želeo je da meni, svojoj majci, obezbedi mirniju i sigurniju starost.
Ta njegova odgovornost i nesebičnost slomila mi je srce, ali me i ponosila. Nedugo potom, doneo je odluku koja nam je promenila živote – otišao je u Kanadu, u potragu za boljim sutra. Bio je to težak rastanak. Sela sam na stolicu u tišini, gledala u njegov kofer i pitala se kako ću podneti praznu kuću, tišinu koja će odzvanjati bez njegovih koraka i glasa.
Prvih meseci bilo je neopisivo teško. Sama sam spremala ručak, a stolica preko puta ostajala je prazna. Telefon je postao moj prozor u njegov život – svaka poruka, svaki poziv, svaki osmeh preko kamere bio je moj lek.
Ali vreme je pokazalo da je njegov odlazak bio ispravna odluka. Radio je naporno, borio se, i korak po korak gradio stabilnost. Sada, posle tri godine, sve je drugačije. Kada mi se javi, u njegovom glasu više nema nesigurnosti – govori mi vedro, s osmehom, i obećava:
„Mama, kada dođem, sve ću ti srediti. Vodiću te u šetnje, da uživamo, da ti napokon bude lako.“
Iako smo fizički daleko, čini mi se da smo emotivno bliži nego ikada. Svaki njegov uspeh osećam kao svoj, a svaka njegova reč daje mi snagu da izdržim godine razdvojenosti.
Ova priča je i poruka svim roditeljima: deca nekada moraju otići kako bi stvorila bolji život, ne samo za sebe već i za one koje vole. Naša uloga je da ih podržimo, da verujemo u njihovu snagu i da ih čekamo otvorenog srca.
Jer prava ljubav majke i sina ne meri se kilometrima, već snagom povezanosti koja ostaje neuništiva, ma gde život odveo.
