Bilo je skoro sedam ujutru.
Napolju je vladala tišina, a ja sam uživao u retkom slobodnom danu. Umoran od jučerašnjeg rada, spavao sam duboko, ne sluteći da će se to jutro urezati u moje pamćenje zauvek.
U jednom trenutku, osetio sam težinu na grudima. Napola u snu, otvorio sam oči — moj pas je stajao tačno iznad mene, šapama pritisnut na pokrivač, zureći mi u lice.
„Šta je sad?“ promrmljao sam, misleći da želi doručak ili šetnju.
Ali on nije odustajao.
Počeo je da gazi šapama, da me liže po obrazu i tiho cvili, kao da pokušava nešto da mi kaže. Kada sam pokušao da ga ignorišem, iznenada je zalajao — glasno, panično, pravo pored mog uha.
Taj lavež mi je presekao san.
I tad sam osetio to — nepoznat, oštar miris u vazduhu.
U početku nisam znao šta je. Ali za nekoliko sekundi, prepoznao sam ga.
Miris paljevine.
Ustao sam u panici, srce mi je tuklo kao ludo. Bos sam potrčao kroz hodnik — i ukočio se.
Gust dim već je ispunjavao stan.
Iz dnevne sobe dopirao je pucketav zvuk i narandžasti odsjaj plamena koji je gutao nameštaj.
Moj pas je stajao pored mene, lajući prema vatri, pa se okrenuo, gledajući me kao da govori: „Hajde, brže!“
Zgrabio sam telefon, pozvao vatrogasce i istrčao iz stana s njim uz sebe.
Na ulici sam napokon udahnuo vazduh. Ruke su mi drhtale, a oči su mi se punile suzama — od dima i zahvalnosti.
Kasnije sam saznao uzrok: noć ranije, iscrpljen, zaboravio sam isključiti peglu.
Ostavljena na tkanini, izazvala je požar koji se širio dok sam ja spavao.
Da nije bilo mog psa, ne bih se probudio na vreme.
Tog jutra, dok su vatrogasci gasili stan, samo sam ga pogledao i rekao:
„Dugujem ti život.“
On je samo mahnuo repom — kao da kaže da je to bilo sasvim normalno.
