Kada sam se oženio sa 30 godina, imao sam samo mali stan i skromnu platu. Moja supruga je dolazila iz iste takve porodice – njen jedini rođak bio je njen otac, gospodin Velasco, krhki i tihi čovek na pragu sedamdesetih, koji je živeo od skromne penzije za veterane.
Odmah nakon našeg venčanja preselio se kod nas. I nikada više nije otišao.
Dvadeset godina nije plaćao ni struju, ni vodu, ni hranu – ništa. Nije čuvao decu, nije kuvao, nije čistio. Neki rođaci su ga ismevali iza leđa, nazivajući ga „prvoklasnim parazitom“.
Lagao bih kada bih rekao da me to nikada nije nagrizalo.
Dolazio sam s posla, otvarao frižider i nalazio samo prazninu. A on bi sedeo u dnevnoj sobi, pijuckao kafu kao da to nema nikakve veze s njim. Svaki put kad bi mi se gruda besa zaglavila u grlu, progutao bih je. Podsećao sam se: to je otac moje žene. Ako ga oteram, ko će se pobrinuti za njega?
I tako sam ćutao. I skupljao gorčinu.
Tišina iza prazne stolice
Jednog hladnog jutra – više ga nije bilo. Bez bolesti, bez bolnice. Moja supruga ga je pronašla u krevetu, pored napola popijene šolje atola, mirnog lica – gotovo spokojnog. Imao je 89 godina.
Nisam osećao tugu koja te slomi. Bila je to više čudna praznina – kao kada stolica koja je uvek stajala u uglu iznenada nestane.
Pogreb je bio skroman. Niko iz porodice moje žene nije mogao mnogo da priušti, pa smo sve troškove snosili mi. Rekao sam sebi: „Ovo je poslednja obaveza koju imam prema njemu.“
Bar sam tako mislio.
Neočekivano kucanje na vratima
Tri dana kasnije, kucanje na vratima. Na pragu stoji čovek u tamnom odelu s aktovkom u ruci i oštrim, ali mirnim pogledom.
– Da li ste zet gospodina Velasca? – upitao je.
Klimnuo sam glavom.
Pružio mi je crvenu fasciklu. – Dolazim u ime vašeg tasta. Prema njegovom testamentu, vi ste jedini naslednik njegove imovine.
Smejao sam se. „Imovine? Mislite na sandale koje je nosio petnaest godina?“
Lice advokata se nije promenilo. Otvorio je fasciklu i počeo da čita:
-
parcela od 115 kvadratnih metara u samom centru grada, prepisana na moje ime pre dve godine
-
štedni račun s preko 3,2 miliona pezosa, ja naveden kao jedini korisnik
A onda – pismo. Njegov rukopis, ista neujednačena slova koja sam viđao na spiskovima za kupovinu:
„Moj zet se mnogo žalio, ali dvadeset godina je držao krov nad mojom glavom ne ostavljajući me gladnim.
Moja ćerka je lenja, a on je nosio teret cele porodice.
Živeo sam dovoljno dugo da znam kome mogu da verujem.
Nikada me nije pitao ni centa, ali ne mogu napustiti ovaj svet a da mu ne ostanem dužan.“
Ruke su mi drhtale. Slova su se zamaglila od suza.
Pravi teret
Dvadeset godina sam ga doživljavao kao teret. Nisam znao da je parcela nasledna i da ju je tiho čuvao. Nisam znao da je štedio svaki peso, puštajući kamate da rade, ni za sebe ni za druge – do poslednjeg dana.
Te večeri sam sedeo pored njegovog oltara dok se dim tamjana vrtio u vazduhu. Njegova fotografija mi se nasmešila.
„Pogrešio sam, oče“, šapnuo sam.
Živeo je tiho i nikome nije dugovao – čak ni onome ko je mislio da je samo teret na njegovim plećima.
U tom trenutku, gorčina koju sam nosio dvadeset godina istopila se – zamenila ju je mnogo dublja i vrednija težina.
Pouka:
Ponekad ljudi koji deluju kao teret nose tihe priče i zasluge koje nikada ne vidimo. Dok su živi, činimo što možemo – jer možda jednog dana shvatimo da su oni čuvali nas više nego mi njih.
