Ana nije želela da ga vidi. Nikada više. A pogotovo ne večeras — u luksuznom hotelskom lobiju, prepunom svetla, tišine i elegancije. Ipak, sudbina nije pitala za dozvolu.
Tamo je stajao — njen bivši. Muškarac koji joj je oduzeo godine, mir i veru u ljubav. Njegov pogled, hladan i samouveren, presekao je prostor kao oštrica. Njeno srce je počelo da lupa divlje. U grlu je osetila knedlu straha.
Znala je jedno: ne sme dozvoliti da je ponovo zarobi. Ni pogledom. Ni rečima.
Neplanirani savez
U očaju, okrenula se ka čoveku pored sebe. Nepoznat, visok, u tamnom odelu koje je zračilo autoritetom.
— “Molim vas… držite me za ruke. Samo se pretvarajte da ste sa mnom,” šapnula je.
Nije postavljao pitanja. Samo je pružio ruku. Njegov stisak bio je čvrst, topao. Za sve oko njih, delovali su kao par. Za Anu – to je bio spas u poslednjem trenutku.
Ono što nije znala: ruka koju je stegla ne pripada običnom strancu…
Bivši koji ne odustaje
S druge strane lobija, bivši je posmatrao. Nije prišao. Još. Ana je osećala kako panika tinja ispod površine, ali i kako je prisustvo nepoznatog muškarca smiruje.
— “Samo diši,” rekao je tiho. “Dok sam ovde, neće ti prići.”
Pogledala ga je. Prvi put, posle mnogo vremena, osećala je da nije sama.
— “Hvala. Ne znate koliko mi ovo znači.”
— “Možda i znam,” rekao je, gledajući je pravo u oči.
Sudar svetova
U tom trenutku, bivši je krenuo ka njima. Njegovo lice — osmeh bez duše.
— “Ana, koga to glumiš? Ko ti je ovaj?”
Ana je stegla stranca za ruku. Ali on je već stao ispred nje.
— “Ja sam onaj kome ne moraš znati ime. Ali znaš da večeras nećeš prići ovoj ženi.”
Njegove reči bile su jednostavne, ali su presekle atmosferu. U lobiju je zavladala tišina.
— “Ko si ti da se mešaš?” pitao je bivši, sada već iznerviran.
— “Onaj koji zna kako izgleda nepoštovanje. I kako se zaustavlja.”
Ana je osetila snagu u njegovom stavu, ali i sigurnost.
— “On ne razume reč ‘ne’,” šapnula je.
— “Večeras će je naučiti,” odgovorio je stranac.
Ana podiže glas
Bivši je pokušao još jednom:
— “Znaš da mi pripadaš.”
Ana je, prvi put bez straha, rekla:
— “Nikada ti nisam pripadala. I nikada više neću.”
Njegovo lice se zateglo. Znao je da je izgubio kontrolu.
Konačno slobodna
Kada je bivši otišao, Ana je jedva stajala. Stranac ju je pridržao.
— “Gotovo je,” rekao je tiho.
— “Ne bih uspela da mu se suprotstavim bez vas.”
— “Ti si rekla ono što sam ti ja samo pomogao da izgovoriš. To je tvoja snaga.”
Ana je tada, prvi put, postavila pitanje koje je od početka tinjalo u njoj:
— “Ko ste vi?”
Stranac je pogledao u stranu, pa rekao:
— “Možda sam samo neko koga si davno zaboravila. A ko nikada nije zaboravio tebe.”
Ana je zastala, iznenađena. Taj glas, ta rečenica…
On nije bio potpuni stranac. Bio je neko ko je već jednom stajao pored nje — u prošlosti koju je potisnula.
Ponekad stranci nisu ono što deluju
Te noći, Ana je prvi put osetila snagu u sebi. Nije više bežala. Nije ćutala. Iako nije znala ko je zapravo čovek koji je stajao pored nje, jedno je bilo sigurno — više nije bila sama.
I možda, samo možda, život joj je ponovo davao šansu. Ne samo za novi početak, već i za istinu koju nije ni tražila, a koja će joj promeniti sve.
