Milioner je glumio da spava da bi testirao svoju stidljivu sobaricu – ali kada je otvorio oči i video šta ona radi, srce mu je stalo… i život mu se zauvek promenio te tihe noći
U raskošnoj vili na brdu iznad Madrida živeo je Alehandro Doval, mlad, harizmatičan i bogat biznismen koji je retko kada čuo reč “ne”.
Imao je sve – kompanije, automobile, zlatne satove… ali nije imao ono što se novcem ne može kupiti.
Posle burnog raskida sa verenicom, Alehandro je postao nepoverljiv i hladan. Nije verovao u dobrotu ljudi — mislio je da svi od njega žele samo korist.
U tom periodu zaposlio je Lusiju Ereru, dvadesetdvogodišnju devojku, tihu, pristojnu, s očima boje meda i glasom koji je zvučao kao uteha duši.
Lusija je u grad došla iz malog seoskog mesta. Izgubila je roditelje i posao joj je bio očajnički potreban. Sve u toj kući delovalo je čarobno — visoki plafoni, debeli tepisi, skupocene slike.
Ali Lusija nikada nije dirala ništa više nego što je morala. Samo bi čistila, pozdravila se tihim osmehom i odlazila.
U početku, Alehandro je jedva primećivao njeno prisustvo.
Ali jedne večeri, dok je sam sedeo kraj kamina, čuo je njen glas iz hodnika — tiho je pevušila uspavanku kakve pevaju bake. Taj zvuk, nežan i nesiguran, prvi put ga je umirio.
Te noći je spavao bolje nego ikada ranije.
Nekoliko dana kasnije, prijatelj mu je u šali rekao:
„Pazi se svoje sobarice. Iza tih nežnih lica često se krije nešto drugo.“
Uvređen i pun sumnje, Alehandro je odlučio da je stavi na probu.
Te večeri, glumio je da spava na sofi u dnevnoj sobi.
Na sto je ostavio najskuplji sat, otvoren novčanik i gomilu novčanica.
Lusija je, kao i svake večeri, trebalo da uđe i počisti.
Oko deset sati vrata su se tiho otvorila.
Lusija je ušla bosa, s kosom skupljenom u rep i malom posudom u ruci. Kretala se oprezno, kao da se plaši da probudi duhove kuće.
Alehandro je neprimetno posmatrao, glumeći da spava.
Očekivao je makar pogled ka novcu, znak pohlepe.
Ali ono što je video – ostavilo ga je bez daha.
Lusija nije ni prišla stolu.
Umesto toga, prišla je njemu, prekrila mu ramena tankim ćebetom i tiho uzdahnula:
„Volela bih da nisam sama…“
Zatim je uzela njegov sat — ne da ga ukrade, već da ga obriše svojim maramicom, pažljivo, kao da čuva tuđu dragocenost. Vratila ga je tačno na isto mesto, a zatim spustila nešto malo na sto: osušen cvet, belu tratinčicu i presavijen papir.
Kada je otišla, Alehandro je otvorio oči i pročitao poruku.
Na njoj je, drhtavim rukopisom, pisalo:
“Ponekad, oni koji imaju sve – treba im samo da ih neko pogleda s dobrotom.”
Te noći nije mogao da zaspi. Rečenica ga je progonila i smirivala u isti mah.
Sledećeg dana, posmatrao je Lusiju iz radne sobe. U svakom njenom pokretu bilo je nečeg jednostavnog i čistog.
To nije bila ambicija. Bila je to — iskrenost.
Dani su prolazili, a on je ponavljao isti test.
Svakog puta, Lusija bi ga pokrila, ugasila lampu i ostavila po neku reč ili cvet.
Jedne noći nije izdržao — otvorio je oči.
„Zašto to radiš?“ pitao je tiho.
Lusija se trgnula.
„Gospodine Doval, mislila sam da spavate…“
„Glumio sam“, priznao je. „Želeo sam da vidim ko ste zaista.“
Njene oči su se spustile.
„Testirali ste me?“
„Da“, odgovorio je. „Mislio sam da svi žele nešto od mene. A vi… ostavljate samo cveće. Zašto?“
Lusija se nasmejala s tugom:
„Jer mi je neko jednom rekao — kad se čovek zatvori u svoje bogatstvo, ostaje okružen stvarima, ali bez ljudi. A vi… vi delujete veoma sami.“
Tih reči se Alehandro nikada nije oslobodio.
Od te noći, razgovarali su dugo. Ona mu je pričala o selu, o baki, o zemlji koja miriše na kišu.
On joj je govorio o ocu, o strahu da ga ljudi vole samo zbog novca.
Ujutru su zajedno dočekivali sunce.
S vremenom, svetlo u kući postalo je toplije, tišina blaža.
Alehandro je počeo da se smeje. Zajedno su doručkovali, pričali o sitnicama, delili muziku.
I negde među tim razgovorima — rodilo se nešto nalik ljubavi.
Ali svet nije bio ljubazan prema njima.
Jedan od njegovih saradnika, zavidan i zlurad, proširio je glasine da Lusija želi da ga zavede i uzme deo bogatstva.
Uprkos svemu, Alehandro nije reagovao.
A ćutanje je bilo dovoljno da je izgubi.
Jednog jutra, Lusija nije došla.
Na stolu ju je čekalo samo pismo:
“Ne brinite za mene, gospodine Doval. Zahvalna sam za svaku reč.
Ali odlazim pre nego što postanem još jedna senka u vašem životu.
Zbogom. — L.”
Tražio ju je danima, nedeljama…
I sve do jednog popodneva, kada je u malom primorskom mestu ugledao pekaru s natpisom „Lucijine tratinčice“.
Ušao je.
Ona je bila tamo, s istim stidljivim osmehom.
Kada ju je ugledao, Alehandro je samo rekao:
„Mislio sam da te više nikada neću videti.“
„I ja,“ odgovorila je tiho.
Prišao je i iz džepa izvadio osušenu tratinčicu — istu onu koju mu je ostavljala.
„Nikada mi nisi ukrala ništa, Lusija… ali si mi oduzela strah od ljubavi.“
Ona se nasmejala kroz suze.
I te noći, Alehandro više nije morao da glumi san.
Jer je napokon — bio budan.
