Meseci su prolazili, a Majin se život polako vraćao u ravnotežu. Jednog dana, dok je prolazila hodnikom bolnice, pogled joj je zastao na poznatom licu — stjuardesi sa onog leta. Ovog puta, žena je nosila volontersku značku.
Njihove oči su se srele. Stjuardesa je na trenutak spustila pogled, pa nesigurno prišla.
„Verovatno me se ne sećate“, rekla je tiho.
„O, sećam se“, odgovorila je Maja blago, bez trunke ljutnje.
Žena je uzdahnula. „Samo sam htela da kažem… žao mi je. Nakon tog leta nisam mogla da prestanem da mislim na ono što je gospođa Helena rekla. Bila je u pravu. Bila sam nepravedna i osuđujuća. Od tada pokušavam da budem bolja.“
Maja se osmehnula. „Svi imamo loše dane. Važno je ono što učinimo posle njih.“
Stjuardesa je klimnula, a oči su joj zasjale od suza. „Hvala vam. I hvala što ste mi oprostili.“
Kasnije tog popodneva, Maja je sve ispričala Heleni. Starica se nasmešila i rekla:
„Vidiš, draga… dobrota uvijek pronađe put. Ponekad počne kroz suze, ali se uvek završi ljubavlju.“
Maja je pogledala Nou kako se igra u blizini. Po prvi put posle dugo vremena, srce joj je bilo potpuno mirno.
