Bio je savršen subotnji jutro u Sijetlu – ono retko, kada se sunce probije kroz morsku maglu, a ceo grad miriše na kafu i so. Šetala sam ka parkingu držeći Noaha za ruku. Njegovi maleni prsti bili su, očekivano, lepljivi od čokoladnog sladoleda koji je upravo pojeo. Sa svojih šest godina, bio je nepresušan izvor energije, radoznalosti i pitanja.
Iznenada je zastao. Stisnuo mi je ruku i tihim glasom rekao:
„Mama… vidi onog čoveka.“
Na uglu ulice, u hladu zgrade, sedeo je muškarac u iznošenoj odeći, držeći komad kartona na kojem je pisalo:
„Gladan sam. Svaka pomoć znači.“
Noah ga je posmatrao duže nego što to inače čini. Zatim se okrenuo i neočekivano rekao:
„Mama, taj čovek izgleda kao ja.“
U prvi mah nisam razumela šta ga je navelo na taj zaključak. Ali kada sam pažljivije pogledala, videla sam njegov pogled – plave oči koje su neobično podsećale na Noine. Oči koje sam nekada davno gledala na starim fotografijama.
U tom trenutku shvatila sam ko je taj čovek.
Bio je to Ethan.
Osoba koja je pre mnogo godina otišla svojim putem i potpuno nestala iz našeg života.
Na čas mi se učinilo kao da je vreme stalo. Nisam znala šta da kažem, niti kako da objasnim nešto što ni ja sama nisam potpuno razumela. Noah je i dalje gledao muškarca, bez ikakve predstave o našoj prošlosti.
„Mama… smem li da mu dam svoj sendvič?“ tiho je upitao.
U tom trenutku shvatila sam nešto važno – bez obzira na sve moje strahove i stare rane, moje dete je izabralo empatiju. A možda je to bila najdragocenija lekcija tog dana.
Ova priča je fikcija i ima isključivo inspirativni i humanitarni karakter. Cilj joj je da podstakne razmišljanje o empatiji i ljudskoj dobroti. Sve sličnosti sa stvarnim osobama ili događajima su slučajne.
