Noć se spustila na grad, obavijajući ulice u tihi, hladni pokrivač. U raskošnoj vili, gde su živeli Ašton i njegovi roditelji, tišinu je prekidalo nemirno disanje njegove majke, Penelope. San koji ju je proganjao godinama, vratio se i te noći.
Ležeći pored muža, ispuštala je uznemirene uzdahe. U snu je ponovo bila u bolnici — ponovo je osećala bol porođaja, videla svoje prvo dete, držala ga u naručju i osećala njegovu toplotu. Bio je to njen Ašton. Ali duboko u sebi znala je da postoji još jedno dete. Osećala je to. Pre nego što je stigla da ga vidi, neko ga je odneo.
„Ne, ne uzimajte ga! Moj sin!“ – vrisnula je u snu.
Afonso, njen muž, trgnuo se i nagnuo nad njom.
„Penelopa, probudi se!“
Otvorila je oči, zadihana. „Opet isti san“, prošaputala je.
„Moraš kod lekara“, rekao je hladno. „Imamo jednog sina. Samo Aštona. Nikada nije bilo blizanaca.“
Ali ona je samo ćutala, obavijena onim neobjašnjivim osećajem gubitka koji nikada nije nestajao.
Sledećeg dana, tokom proslave očeve rođendanske večere, Ašton se iskradao napolje da udahne vazduh. Tada ga je video.
Na nekoliko koraka od njega stajao je dečak istih plavih očiju, iste kose i istih crta lica. Kao da gleda u svoje ogledalo.
„Zdravo,“ rekao je Ašton nesigurno. „Ja sam Ašton. Kako se ti zoveš?“
„Luka,“ odgovorio je tiho dečak u pocepanoj odeći.
U tom trenutku, Penelopin glas se začuo iz daljine. Luka se uplašio i potrčao. Ašton je ostao sam, ali slika tog dečaka nije ga napuštala.
Sutradan je sve ispričao svojoj najboljoj drugarici, Hejzel.
„Moramo ga pronaći,“ rekla je odlučno. „Znam da to nije slučajnost.“
Kasnije tog dana, Ašton i Hejzel vratili su se na isto mesto. Nakon dugog čekanja, ugledali su Luku kako pretura po kontejneru. Kada su mu prišli, dečak ih je prepoznao i nasmejao se. Hejzel je ostala bez daha.
„Bože… vi ste identični!“
Dok su razgovarali, Hejzel je primetila nešto — kroz rupu na Lukinoj majici video se mladež, isti kao Aštonov.
„Ovo ne može biti slučajnost,“ rekla je. „Vi ste braća.“
Luka je bio zbunjen, ali Ašton je znao — sve se poklapalo sa majčinim snovima.
„Moraš da pođeš sa nama,“ rekao je. „Moja majka te mora videti.“
Kad su stigli do vile, Penelopa je izašla u susret sinu. Ali kad je ugledala Luku, noge su joj klecnule. Prišla je i kleknula pred dečaka, drhtavom rukom mu dotakla lice.
„Znala sam,“ prošaputala je kroz suze. „Znala sam da postojiš.“
Afonso je u tom trenutku pobeleo.
„Poludela si! To je samo beskućnik!“
Ali Ašton je viknuo: „Ne, tata! Znam istinu! Video sam te sa Mišel!“
Mišel, Afonsova “sestra”, pokušala je da pobegne, ali Penelopa je stala pred nju. „Govori istinu, i dobićeš sve što želiš.“
Slomljena i preplašena, Mišel je priznala sve.
„Tvoj muž je potplatio doktora,“ rekla je. „Porodila si se u bolnici koja je prodavala bebe. Dala si život dvojici dečaka, ali su ti rekli da je jedno dete umrlo. Drugo su prodali. Kada je policija upala, kupac se uplašio i ostavio bebu u kontejneru.“
Tišina je zavladala. Penelopa je drhtala, dok su joj suze lile niz lice.
„Monstrume!“ povikala je i nasrnula na Afonsa. „Prodao si sopstveno dete!“
U tom trenutku su stigle policijske sirene. Hejzel ih je već pozvala. Afonso i Mišel su uhapšeni. DNK test kasnije je potvrdio ono što je Penelopa već znala — Luka je bio njen izgubljeni sin.
Meseci su prolazili, a rana u srcu ove porodice polako je zarastala. Luka je pronašao majku i brata, toplinu doma i ljubav koju nikada nije imao.
Penelopa je, vremenom, pronašla mir i novu ljubav pored Teodora — čoveka koji joj je pomogao da preživi sve.
Njihova kuća više nije bila samo vila, već dom ispunjen smehom i ljubavlju.
A Penelopa je svakog jutra, gledajući svoje sinove, znala — majčino srce nikada ne greši.
