Usred rata u Bosni, Srbin Ljubo i Musliman Ramadan pokazali su svetu šta znači ostati čovek. Dirljiva istinita priča o prijateljstvu koje nije pokleklo pred mržnjom.
U planinskom selu Pribraća, blizu Donjeg Vakufa, živi čovek čija priča vraća veru u dobrotu. Ljubo, danas 88-godišnjak, nije poznat po bogatstvu ili tituli – već po ljudskosti koju rat nije mogao slomiti.
Ovo je priča o njemu i njegovom komšiji Ramadanu, koja podseća da je i u najmračnijim vremenima moguće izabrati svetlo.
Ljubo – čovek koji je vozio sve, i povezivao ljude
Ljubo je bio vozač autobusa. Nije delio putnike po veri ni nacionalnosti.
“Vozio sam sve – Muslimane, Hrvate, Srbe. Svima sam bio isti Ljubo”, kaže danas, s osmehom punim topline.
U vreme kada su mnogi tražili razloge za podelu, Ljubo je tražio puteve koji spajaju.
Rat dolazi – a spasenje iz srca komšije
Kada je rat zahvatio Bosnu i Hercegovinu, stanovnici Pribraće su se razišli. Ljubo i njegova porodica nisu imali gde da odu. I tada se desilo ono neočekivano:
Njegov komšija, Ramadan Malkoša, pružio im je utočište.
Tri meseca su proveli zajedno pod istim krovom – delili hranu, svakodnevne brige i smeh. Bez pitanja, bez razlike, samo saosećanje i poštovanje.
“Kad se njegova ćerka udala, mi smo bili porodica, ne gosti”, priseća se Ljubo.
Rastanak bez oproštaja
Nažalost, nakon rata, Ljubo je saznao da je Ramadan preminuo. Nisu se stigli ni pozdraviti. Njegov glas i danas zadrhti dok priča o prijatelju:
“To ne možeš zaboraviti. Ramadan je bio brat.”
Prvi koji se vratio – i ostao uspravan
Dok su se mnogi bojali da se vrate, Ljubo se među prvima vratio u Pribraću. Danas u selu živi samo četvoro ljudi – on, supruga, brat i snaha.
“Nikad me niko nije popreko pogledao. Ljudi znaju ko sam i kakav sam.”
Jedini incident koji pamti? Provala. I tada – komšije su ga odmah obavestile.
“Više sam zapamtio istinu, nego krađu.”
Deca u svetu, vrednosti kod kuće
Ljubova deca žive širom sveta – Novi Sad, Sarajevo, Amerika. Ali vrednosti su ostale iste:
“Povukli su na mene. Nisu zlonamerni.”
Iako više ne vozi autobus, vozi kroz uspomene, seća se puteva koje je prešao – i ljudi koje je zbližio.
“Mene rat nije promenio. Ja sam prvo čovek, pa Srbin. Ramadan je bio prvo čovek, pa Musliman.”
Ova priča nije o prošlosti. To je poruka sadašnjosti i putokaz budućnosti.
Jer kada mediji i politika insistiraju na razlikama, Ljubo i Ramadan su podsetnik da su mostovi jači od zidova.
