Aerodrom je vrveo od ljudi, sa zvukovima razglasa, sudaranjem kofera i ubrzanim koracima putnika koji žure ka svojim letovima. Gužva je podsećala na nemirno more pred oluju, a svaka sekunda činila se važnom.
Jack Morel je hodao brzo, sa odlučnošću koja dolazi od ljudi naviknutih na stroge rasporede i poslovne obaveze. U ruci je držao kartu za let za New York, a misli su mu već bile na predstojećem sastanku.
Međutim, u trenutku je zastao.
Na klupi pored izlaza, sedela je žena sa dvoje male dece. Držala ih je u naručju kao da su joj ceo svet. Njihovi pogledi su se sreli, i Jack je za trenutak ostao bez daha.
Lisa.
Ista ona žena koju je voleo pre mnogo godina. Ona koja je nestala iz njegovog života bez reči, ostavljajući samo tišinu i uspomene.
— Lisa? — upitao je gotovo šapatom.
Podigla je pogled, a u njenim očima Jack je prepoznao umor, ali i istu toplinu zbog koje je verovao u ljubav.
— Jack, nisam očekivala da te ponovo vidim — rekla je tiho.
Za trenutak su ćutali, dok je gužva oko njih kao da nestala.
— Gde si bila sve ove godine? — upitao je.
Lisa je spustila pogled na svoju decu koja su spavala pored nje.
— Život nas ponekad vodi putem koji ne biramo. Imala sam razloga da odem, ali nikada da zaboravim.
Jack je sjeo pored nje, posmatrajući njen izraz i tražeći odgovore u njenim očima.
— A oni? — upitao je nežno.
— Noah i Liam — nasmešila se. — Moja najveća hrabrost.
U tom trenutku, sa razglasa se začulo:
„Poslednji poziv za let Pariz – New York.“
Jack je pogledao kartu u ruci, a potom Lisu. Sve njegove poslovne obaveze i planovi postali su nevažni. Polako je poderao kartu i spustio je na pod.
— Ne idem nigdje. Ako je ovo trenutak koji mi vraća ono što sam izgubio, neću ga propustiti — rekao je odlučno.
Lisa je zadrhtala, a u njenim očima se pojavila nada. Jack je nežno obuhvatio nju i decu, dok se svet oko njih usporio.
Na aerodromu prepunom odlazaka, Jack Morel je izabrao da ostane. Shvatio je da nijedan poslovni let ili životni plan ne znači ništa bez ljudi koje voli i koji mu vraćaju smisao.
