Mladi knez Stefan je verovao da je svet pozornica stvorena samo za njega. Lep, razmažen i ohol, dane je provodio u lovu, na balovima ili nadgledajući vojne parade. Stari knez, njegov otac, prepustio mu je skoro sve dvorske poslove, nadajući se da će ga odgovornost naučiti poniznosti. Ali Stefan je u odgovornosti video samo još jednu priliku da naređuje.
Jedina osoba na dvoru koja mu se nije klanjala bio je stari baštovan, Bogdan. Čovek izboranog lica i ruku ogrubelih od zemlje, Bogdan je bio tiha senka koja se kretala među cvetnim lejama i voćnjacima. Brinuo je o kneževskim baštama još od vremena Stefanovog dede, poznavajući svaku biljku, svaki kamen. Za Stefana, on je bio samo još jedan sluga, nevidljiv i nevažan. Često bi ga ismevao pred svojim uglađenim prijateljima.
Ali te godine, smeh je počeo da zamire. Suša je spalila zemlju, usevi su nestajali, a reka se pretvorila u blato. Glad je pretila. Savetnici su bili bespomoćni, a knez izbezumljen.
Tada se pojavio Bogdan, noseći malu saksiju sa zelenom biljkom. “Ovo je divlja heljda,” rekao je. “Raste i bez vode. Može da nahrani narod.” Knez se podsmevao, ali očaj ga je naterao da posluša.
Bogdan je otkrio zaboravljene tajne zemlje – kako pronaći skrivene izvore, kako čuvati svaku kap vode, kako sejati ono što preživljava sušu. Stefan je, po prvi put, zasukao rukave i pošao s njim u planine.
Radio je, kopao, učio. Počeo je da poštuje. I tada se desilo čudo – zemlja je ponovo prodisala. Biljke su nikle, narod je preživeo.
Na dan žetve, knez Stefan je stajao pred svojim narodom. “Ovaj čovek,” rekao je, “nije samo baštovan. On je čuvar naše mudrosti.” Postavio ga je za svog prvog savetnika.
Kraljevstvo je spaseno, a knez je konačno naučio ono što mu nijedna titula nije mogla dati — da istinska veličina ne leži u moći, već u poniznosti.
