Kiša je tiho dočaravala po visokim prozorima balske dvorane, brišući odsjaj svetala grada. Unutra, sve je mirisalo na luksuz – parfem, vino, vosak sa sveća i šapat skupog kristala. Za jednim stolom, sama, sedela je Vivijan Harper. Trideset godina, samohrana majka, treće venčanje ovog meseca – i ni na jedno nije želela da ide.
Šapati su se širili oko nje poput dima.
„Opet sama,“ prošaputa neko, ne skrivajući osmeh prezira.
Vivijan je spustila pogled i naterala se na pristojan osmeh. Muzika, smeh, svetla – sve je delovalo kao da pripada svetu iz kog je ona davno izbačena.
A onda – glas. Dubok, miran, siguran.
„Plešite sa mnom.“
Okrenula se. Ispred nje je stajao muškarac u savršeno skrojenom tamnom odelu. Pogled mu je bio oštar, ali topao, sa senkom nečeg neizgovorenog.
„Ne poznajem vas,“ rekla je tiho.
„Znam,“ odgovorio je. „Ali večeras – bićete moja žena.“
Pre nego što je uspela da shvati, već ju je poveo na podijum. Muzika se usporila, a svetla su se prigušila. Njegov dlan bio je topao i čvrst, pokreti sigurni.
„Zašto?“ prošaputala je.
Nagnuo se bliže. „Posmatraju me. Ako misle da sam oženjen, neće dirati one koje volim. Večeras ste vi moj štit.“
Pogledala ga je u neverici. „Vi ste u opasnosti?“
„Uvek,“ rekao je s blagim osmehom.
Te noći, Vivijan – žena o kojoj su šaptali – postala je centar balske dvorane. Ljudi su prestali da je sažaljevaju i počeli da je posmatraju s divljenjem.
Kada se pesma završila, on se blago naklonio.
„Hvala vam, gospođo DiLorenco.“
Sutradan, crni automobil čekao je ispred njenog stana. Vozač joj je predao karticu sa zlatnim slovima:
“Gospodin Antonio DiLorenco vas očekuje.”
Vila u koju je ušla bila je hladna i raskošna, a on je stajao kraj klavira, bez kravate, umoran i ozbiljan.
„Dobro ste odigrali sinoć,“ rekao je.
„Nisam igrala,“ odgovorila je. „Samo sam pokušala da preživim.“
Nagnuo se, pogled mu je omekšao.
„Sada misle da ste zaista moja žena. Ako saznaju da niste, bićete meta.“
I tako je počelo. Dani su se pretvarali u sedmice, a laž u istinu koja se teško razlikovala od stvarnosti. Njegovi ljudi pratili su je svuda, a ona je, iako protiv svoje volje, počela da razume Antonija. Bio je opasan, ali i pravedan. Hladan prema svetu, ali topao prema onima koje je voleo.
Jedne večeri, pored kamina, pitala ga je:
„Zašto baš ja?“
On je ćutao trenutak, pa rekao:
„Zato što nemaš šta da izgubiš. I zato što si me pogledala bez straha.“
Tada ju je prvi put dodirnuo. Nježno, kao da se plaši da će nestati.
Ali svet senki nije praštao. Kada su pokušali da dođu do „njegove žene“, Antonio ju je zaštitio sopstvenim telom. Dok je ležao u bolnici, bled i ranjen, Vivijan mu je šapnula:
„Mogao si da umreš.“
„Bolje ja nego ti,“ odgovorio je.
Nekoliko dana kasnije, otvorio je oči i rekao:
„Udaj se za mene. Ovog puta – stvarno.“
Vivijan se nasmejala kroz suze. „Je l’ to još jedna igra?“
„Ne,“ odgovorio je. „Ovo je jedina istina koju imam.“
Mesecima kasnije, muzika je ponovo svirala. Isti orkestar, ista dvorana – ali sada nije sedela sama. Vivijan Harper postala je Vivijan DiLorenco.
Dok su plesali, Antonio je šapnuo:
„Sećaš li se našeg prvog plesa?“
„Kako da ne,“ nasmejala se. „Tada si me oteo od tuge.“
Svetla su sijala, gosti su aplaudirali, a Vivijan je pomislila – ponekad, sudbina dođe prerušena u slučajni ples.
