Kasno popodne, u sumrak, kada se svetla grada tek pale, na trotoaru se pojavila devojčica od oko šest godina. Na sebi je imala belu, svečanu haljinicu sa čipkom — kao da je krenula na rođendan. Ali bila je sama. I bila je bosa.
Njena mala stopala bila su crna od prašine, a pogled prazan, nepomičan. Prolaznici su usporavali, gledali, zbunjeni. Dete je izgledalo uredno, ali izgubljeno.
„Gde su ti mama i tata?“ pitala ju je jedna žena.
Devojčica nije odgovorila. Samo je stajala i gledala pravo ispred sebe. Neko je pozvao policiju.
Ubrzo je stigao narednik Marko, naviknut na teške scene, ali ova ga je odmah zaintrigirala. Kleknuo je pored nje i tiho rekao:
„Hej, ja sam čika Marko. Kako se zoveš? Jesi li se izgubila?“
Devojčica ga je pogledala bistrim, ali udaljenim očima. „Čula sam glasove,“ prošaputala je.
Marko se trgnuo. „Kakve glasove, mila?“
„U kući,“ rekla je tiho. „Rekli su mi da odem.“
Policajac je osetio hladan znoj. „Ko ti je to rekao?“
„Ne znam. Čula sam buku, vrisak… i onda glas: ‘Odlazi. Ili si pokojnik.’“
„A šta je to pokojnik?“ pitala je, iskreno zbunjena.
Marku je zastao dah. Pokušao je da ostane smiren. „Gde živiš, dušo?“
Devojčica je samo podigla ruku i pokazala niz ulicu — prema kući na uglu. Bila je to obična, tiha kuća, sa spuštenim roletnama i urednim dvorištem.
„Čula si te glasove tamo?“ upitao je.
Klimnula je. „Mama je plakala. Tata je vikao. Onda je bilo lupanje… i tišina.“
Marko je pozvao pojačanje i uzeo devojčicu u naručje. Kad je stigao do kuće, vrata su bila odškrinuta. Unutra – mrak i miris ustajalog vazduha.
Napravio je nekoliko koraka i zastao. Na podu dnevne sobe ležala je žena. Nije disala. Tragovi borbe bili su svuda.
Kasnije se saznalo istina: devojčičin otac, zaslepljen ljubomorom, izgubio je kontrolu. U trenutku kada je shvatio šta je uradio, kroz suze i paniku, jedino što je mogao da uradi bilo je da zaštiti svoje dete od prizora.
„Odlazi. Beži,“ rekao joj je kroz vrata.
I ona ga je poslušala. Izašla je, sama, bosa, u beloj haljinici.
Na trotoaru, među strancima, pronašla je spas — ne znajući da je tog dana pobegla od ruku čoveka koji ju je najviše trebao čuvati.
