Stara vodenica na kraju sela bila je srce doline, ali srce koje je kucalo samo za novac. Mlinar Todor bio je mrzovoljan i pohlepan, dok je njegov sin Đorđe gledao očevu surovost sa tugom.
Jednog sivog jutra, Stana, udovica sa malim džakom pšenice, došla je da melje hranu za svoju decu. Todor joj je oteo deo brašna zbog dva groša, ostavljajući je u očaju. Đorđe, vidno pogođen, odlučio je da učini nešto hrabro: sakrio je svoj zlatni lančić sa krstićem u džak brašna, darujući Stani neočekivano bogatstvo.
Kada je Stana otkrila lančić, Todor je shvatio šta je učinio – i kako je njegov sin Đorđe učinio pravu stvar. Sramota i lekcija pohlepe bili su jasni. Tog dana, mlinarova tvrdoglava duša pukla je pred hrabrošću i poštenjem mladog dečaka i udovice.
Đorđe i Stana dokazali su da srce može biti veće od pohlepe, a brašno i zlato postali su simboli lekcije koju nijedan novac ne može platiti.
